Izvinite
Lažem sebe. Znam da su eksplozije od Metadona. Da li se kajem što sam narkoman 30 godina? Rekao bih, ne. Da li sam nekoga uništio, upropastio, opljačkao ? Ne. Jednom sam ocu ukrao 400 DM i ne kajem se, zaslužio je da mu uzmem sve. Imao je na gomili 2000 DM a uzeo sam 400 i želeo sam da ih vratim ali je primetio pre nego što sam uspeo da vratim novac. Ne kajem se. I sada da stanem pred Boga Oca rekao bih isto. Zašto da se kajem? Što nemam ženu, decu, posao? Pa šta? Zar je to tako bitno da baš ja imam decu? Da nastavim narkomanski gen? Zar nas nema previše na ovoj tužnoj planeti? Zašto tužnoj? Zato što osećam strah. Strah od budućnosti. Strah od smrti. Strah od bolesti. Od bola najgore vrste. Osećam mržnju i zavist drugih. Kada uđeš jednom u krug narkomanije postaješ obeležen. Većina te posmatra sa prezirom i strahom od bolesti. Svi narkomani su isti. Sve ih treba pobiti. Lažu, kradu, rođenu majku bi prodali za dop. E pa jasno da kažem Istinu: Nisu svi narkomani isti. Ali se većina stapa u jednu prljavu i pokvarenu gomilu bez mozga.
Obično želim da pišem kada me pogodi nepravda. I to se desilo danas. Ustajem u 6 sati i ispijam svoju dozu Metadona jer imam zakazano u 7 kod moje doktorke koja mi ispisuje nedeljno terapiju. Uvek se nacrtam prvi, da bih izbegao raspravu sa drugim pacijentima koji žele preko reda. Zaista ne želim da pravim nikome probleme a naročito ne mojoj doktorki. Do sada sam napravio samo jedan problem, pre tri godine, dolazim po recepte kad mlada nadobudna sestra kaže: Nema nikakvih recepata za vas. Ja: Ali doktorka mi je rekla da će ostaviti, pogledajte ponovo, molim vas. Ona: Rekla sam vam da nema, dođite sutra. Ja: Ne mogu da verujem, kakva neodgovornost, meni od toga život zavisi...Ona: Ma da, nećete umreti! Ja: Nisam ja kriv što ste vi neobrazovani! Besno sam izašao iz ambulante i uputih se u Metadonski centar da tražim terapiju. Pa zar to nije neodgovorno? Treba da upadnem u apstinencijalni sindrom zato što medicinska sestra ne želi da okrene telefon i pita moju doktorku gde su recepti. U Metadonskom centru mi govore da ne mogu ništa da urade jer su svi doktori otišli kući. Nemam snage da se raspravljam sa njima i slomljen odlazim kući očekujući dugu ružnu grčevitu noć bez sna.Tada se podigla prašina i pozvali su me telefonom iz ambulante da dođem po recepte. I umesto da se oni meni izvine zbog stresa i šetnje od doktora do doktora, ja sam se njima duboko izvinjavao. Jedna od sestara mi namršteno reče: Džaba se izvinjavaš, da si meni to rekao...Tu je ućutala i ostavila me da sam završim rečenicu, verovatno u stilu: Da si meni to rekao jebala bi ti sve po spisku. Doktorka mi reče: Svi smo bili malo nervozni jer smo pod velikim pritiskom, a vi ste zakasnili... Ja: Ali došao sam u pola dva. Doktorka: Ne, ja sam bila ovde do tri, bila sam na sastanku kod načelnice...itd. Dobro znam da je bilo 13:30 jer sam pogledao na sat kada sam stigao, a moj sat je tačan. I šta sam trebao da kažem? Ne, to nije istina! Na kraju krajava, doktorka mi reče da mogu doći kad hoću po recepte, da li u 15:00 ili 18:00 nije bitno jer recepti će me čekati. Ali bez obzira, znam kada sam došao i spreman sam da se kladim u život da je bilo 13:30, a ipak sam prećutao i slegnuo ramenima kao da je doktorka u pravu i rekoh: Izvinite, to se više neće ponoviti, zaista ne znam šta mi bi da tako odreagujem. A znam dobro šta mi bi. Videh u očima te sestre prezir, misli: ko te jebe, niko te nije terao da se drogiraš, mrzim narkomane, svi ste vi ista govna, ima hitnijih slučajeva od tebe, zato... dođi sutra. I šta sam trebao reći? Dobro, hvala, doviđenja? I onda da odem kući kidajući se od besa u iščekivanju grčeva, nekotrolisanog trzanja, da se tresem dok me obliva hladan znoj i prolazi jeza a na oči naviru suze dok bolno zevam na svakih 10 minuta. Pa kad krene rafalno kijanje koje se ne da zaustaviti dok ne počnem da povraćam. Sve to treba da trpim jer jedna medicinska sestra misli da sam to zaslužio? Najgore od svega je to što sam u celoj zbrci ja prihvatio svu krivicu i svima se izvinjavao. Nisam smeo da se usprotivim doktorici i kažem: Nije istina, došao sam na vreme, 30 minuta pre isteka vašeg radnog vremena, gde ste vi bili tada ne znam (pre nego što je počelo zakazivanje važio je običaj da doktori odu kući pre isteka radnog vremena, iako su radili do 14:00 nisu hteli nikoga da prime ako dođe posle 12:00) a i ne tiče me se jer je dogovor bio da dođem po recepte u toku dana u bilo koje vreme. Plašio sam se odmazde, da će me oterati jer po zakonu ona sme da kaže ne, ne želim da mu prepisujem drogu. A može i reći da sam nestabilan, bezobrazan, neodgovoran i kome će pre poverovati, narkomanu ili doktorki? Međutim, kazna je ubrzo usledila, više nisam mogao da dođem po recepte kada želim nego sam morao da zakažem pregled i tačno da se nacrtam u određeno vreme i da pritom čekam da se recepti ispišu i uvedu u knjigu narkotika.
Nisam želeo da pišem o tome šta je bilo, već o tome šta se danas desilo, možda nastavim, kasnije...
Obično želim da pišem kada me pogodi nepravda. I to se desilo danas. Ustajem u 6 sati i ispijam svoju dozu Metadona jer imam zakazano u 7 kod moje doktorke koja mi ispisuje nedeljno terapiju. Uvek se nacrtam prvi, da bih izbegao raspravu sa drugim pacijentima koji žele preko reda. Zaista ne želim da pravim nikome probleme a naročito ne mojoj doktorki. Do sada sam napravio samo jedan problem, pre tri godine, dolazim po recepte kad mlada nadobudna sestra kaže: Nema nikakvih recepata za vas. Ja: Ali doktorka mi je rekla da će ostaviti, pogledajte ponovo, molim vas. Ona: Rekla sam vam da nema, dođite sutra. Ja: Ne mogu da verujem, kakva neodgovornost, meni od toga život zavisi...Ona: Ma da, nećete umreti! Ja: Nisam ja kriv što ste vi neobrazovani! Besno sam izašao iz ambulante i uputih se u Metadonski centar da tražim terapiju. Pa zar to nije neodgovorno? Treba da upadnem u apstinencijalni sindrom zato što medicinska sestra ne želi da okrene telefon i pita moju doktorku gde su recepti. U Metadonskom centru mi govore da ne mogu ništa da urade jer su svi doktori otišli kući. Nemam snage da se raspravljam sa njima i slomljen odlazim kući očekujući dugu ružnu grčevitu noć bez sna.Tada se podigla prašina i pozvali su me telefonom iz ambulante da dođem po recepte. I umesto da se oni meni izvine zbog stresa i šetnje od doktora do doktora, ja sam se njima duboko izvinjavao. Jedna od sestara mi namršteno reče: Džaba se izvinjavaš, da si meni to rekao...Tu je ućutala i ostavila me da sam završim rečenicu, verovatno u stilu: Da si meni to rekao jebala bi ti sve po spisku. Doktorka mi reče: Svi smo bili malo nervozni jer smo pod velikim pritiskom, a vi ste zakasnili... Ja: Ali došao sam u pola dva. Doktorka: Ne, ja sam bila ovde do tri, bila sam na sastanku kod načelnice...itd. Dobro znam da je bilo 13:30 jer sam pogledao na sat kada sam stigao, a moj sat je tačan. I šta sam trebao da kažem? Ne, to nije istina! Na kraju krajava, doktorka mi reče da mogu doći kad hoću po recepte, da li u 15:00 ili 18:00 nije bitno jer recepti će me čekati. Ali bez obzira, znam kada sam došao i spreman sam da se kladim u život da je bilo 13:30, a ipak sam prećutao i slegnuo ramenima kao da je doktorka u pravu i rekoh: Izvinite, to se više neće ponoviti, zaista ne znam šta mi bi da tako odreagujem. A znam dobro šta mi bi. Videh u očima te sestre prezir, misli: ko te jebe, niko te nije terao da se drogiraš, mrzim narkomane, svi ste vi ista govna, ima hitnijih slučajeva od tebe, zato... dođi sutra. I šta sam trebao reći? Dobro, hvala, doviđenja? I onda da odem kući kidajući se od besa u iščekivanju grčeva, nekotrolisanog trzanja, da se tresem dok me obliva hladan znoj i prolazi jeza a na oči naviru suze dok bolno zevam na svakih 10 minuta. Pa kad krene rafalno kijanje koje se ne da zaustaviti dok ne počnem da povraćam. Sve to treba da trpim jer jedna medicinska sestra misli da sam to zaslužio? Najgore od svega je to što sam u celoj zbrci ja prihvatio svu krivicu i svima se izvinjavao. Nisam smeo da se usprotivim doktorici i kažem: Nije istina, došao sam na vreme, 30 minuta pre isteka vašeg radnog vremena, gde ste vi bili tada ne znam (pre nego što je počelo zakazivanje važio je običaj da doktori odu kući pre isteka radnog vremena, iako su radili do 14:00 nisu hteli nikoga da prime ako dođe posle 12:00) a i ne tiče me se jer je dogovor bio da dođem po recepte u toku dana u bilo koje vreme. Plašio sam se odmazde, da će me oterati jer po zakonu ona sme da kaže ne, ne želim da mu prepisujem drogu. A može i reći da sam nestabilan, bezobrazan, neodgovoran i kome će pre poverovati, narkomanu ili doktorki? Međutim, kazna je ubrzo usledila, više nisam mogao da dođem po recepte kada želim nego sam morao da zakažem pregled i tačno da se nacrtam u određeno vreme i da pritom čekam da se recepti ispišu i uvedu u knjigu narkotika.
Nisam želeo da pišem o tome šta je bilo, već o tome šta se danas desilo, možda nastavim, kasnije...
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
