Nekada sam bio mnogo fin, dok sam pisao, pazio sam da ne psujem, ali ako pratim misli, psovke same izlaze i zašto da ih gušim? Jebe me tastatura. Baš tako, jebe me u zdrav mozak. To je prva misao koja mi se nametnula kada sam počeo da pišem, a hteo sam da pišem o filozofiji jer ovaj blog je po mom opredeljenju filozofski. I pogledah malo po blogovima da vidim ko još piše o filozofiji, kad ono čabar, niko ne razmišlja svojom glavom sem jednog besnog bića pod nazivom Šugica. Slušam juče jednu babu na TV-u, priča o filozofiji: -Ja sam po opredeljenju bila i ostala egzistencijalista, ali egzistencijalista Kamijevog tipa- . Pomenula je i Dostojevskog kao jednog od uzora. Baba se razbacuje tuđim mislima, ali kada bolje razmislim sve misli su tuđe, jer misli su sastavljene od reči koje je neko već izmislio. Ono što me je iznenadilo je njena izjava: -Mnogi ne znaju da je film Matrix rađen po Platonovom učenju.- Baba od 80 godina gleda Matrixa. Posle te izjave rekoh sebi: -Pa nije ta baba ni tako loša, možda bih je mogao i kresnuti.- Život sa takvom osobom mora da je interesantan, još nisam video babu koja se oduševljava Matrixom, a najveća verovatnoća je da ga nije ni pogledala, sigurno je čula od nekoga tu misao. Gledam tu debelu babu kako kuva i zaliva cveće i smeo bih se opkladiti da nije pogledala kompletnu trilogiju, ali ipak odiše nečim različitim od gomile baba. Da nije progovorila, stavio bih je u koš sa kompletnom generacijom baba koje ne razmišljaju o apsurdnim stvarima. Da li bih mogao jebati babu? Od te pomisli mi se grči mozak. Ali neko ih ipak jebe, verovatno po dužnosti. Šta je u glavama tih ljudi koji jebu po dužnosti? Verovatno to rade u mraku da se ne bi šokirali. I kako onda pogledaju sebe u ogledalo? Verovatno sa mislima: -I ja sam star i ružan, što se mora nije teško.- I sada mi prođe bolna misao, samo sam ja odjeban iz doma zdravlja zbog Metadona, ostali pacijenti i dalje dobijaju lek u apoteci, neotpakovan, nemixan...nema nestašice za njih...dođe mi da vrištim. Neverovatno je to što znam da bi mi bilo lakše da su svi odjebani, a ne samo ja. Iako ne dobijam ništa time što bi se još 10 pacijenata patilo, osećam da bi mi bilo lakše jer kad svi moraju onda se to moranje lakše proguta, a ovako kada sam gutam tuđa govna onda to boli. A najgore je to, što tih 10 srećnih pacijenata uopšte ne osećaju sreću, oni i dalje pate u svom nezadovoljstvu i očekuju još više, jer Metadona nikad dosta. Neko će reći: -Budi srećan što imaš dve zdrave ruke.- Veliko je pitanje da li bih bio srećan sa dve ruke kada bi svi na svetu imali jednu ruku i smatrali da je normalno imati samo jednu ruku. Verovatno bih tražio da mi hirurški odstrane drugu ruku.
Imam li ja recept za sreću? Naravno da imam. Drogirajte se ljudi, tamo je sreća, ali znajte da sreća ne ide bez nesreće.
Majku da im jebem. Dobih jednu čašu i to je sve. Moram doći sutra ponovo i veliko je pitanje da li ću uopšte dobiti svoju dozu. Kaže tehničarka, onu koju mrzim: -Meni je jako žaaao, ali ćete dobiti samo ovo. Nestašica je Metadona.- Pitam je: -ako dođem ranije, da li ću dobiti svoju dozu?- Kaže: -Ne znam da li će sutra biti metadona.- Pa ne mogu da verujem. Jebo vas Toma Nikolić 10000000 puta. Pa dokle? Dolazim tamo kao prosijak, možda ne bude sutra? Ma dođe mi da organizujem Satanistički kult i sve zapalim. Da kaznim jednog po jednog za svaku gadost koju su napravili. Raspisujem konkurs za osvetnike koji će pobiti govna. Organizujmo se i rešimo svoje probleme zajedno. Ima li takvih? I ovo sranje od bloga niko ne čita. Samo sila rešava problem. I sada tražim neku dobru stranu ovog sranja. Više ću se kretati? Biću zdraviji? Ne treba mi višak kretanja. Ne treba mi višak govora. Nisam želeo da kažem danas dobar dan, a ipak sam prvi svima rekao dobar dan, sem taxisti, taj me je preduhitrio. Tog taxistu poznajem, pre nekih 15 godina smo probali da valjamo heroin. On je imao neku robu, žestoko umiksovanu i hteo je da je brzo rasproda. Ja sam ga upoznao sa jednim čovekom koji je tvrdio da će to brzo da rasproda. Taj čovek ga je zajebao i onda je taxista meni dolazio da se žali. Još više je umixovao robu da bi nadoknadio gubitak i tražio je od mene da mu ja rasprodam to smeće. Na kraju sam sve otkupio i urokao sve za dva dana. I sedeli smo tako, ne pominjući taj događaj, jer nisam ga prepoznao iz prve, a i kada sam ga prepoznao nisam želeo da pričamo o tome, jer ja sam opet izvukao najdeblji kraj.
Već se jednom desila nestašica metadona i tada su nam prepolovili terapiju. Pet dana sam dobijao pola terapije, to je bio skandal o kome su novine pisale, jer bilo je slučajeva gde je intervenisala hitna pomoć u krizi, ali načelnik je mirno tvrdio da su sve to izmišljotine i da nije bilo nikakvih posledica. A sada treba da mislim da li ću sutra dobiti terapiju? Pa u kojoj usranoj državi živim. Pa kako da ne jebem majku nekome? Jebale vas nacionalne smernice na sekundarnom i tercijalnom nivou. Jebo vas Toma uzduž i popreko, jebo vas u ime oca i sina i svetoga duha. Amin!
Zašto ne ostavim Metadon? Možete me pitati, zašto ne izvadim oko ili zašto ne uzmem nož pa masakriram sebe ili možda nekog? Počeo sam se drogirati sa 14 godina, sada imam 46. Teške droge konzumiram više od 20 godina. Za tih 20 godina samo sam 9 meseci bio čist i tih 9 meseci bili su najgori u mom životu. Nikakvo olakšanje nisam osetio, mislio sam, polako, doći će na svoje, ali svih 9 meseci su me pratili užasni noćni grčevi, znojenje ruku, nekontrolisano trzanje ruke i što je najgore, haos u glavi. Totalna bezvoljnost. Pored antidepresiva imao sam teške depresije. Iz dana u dan, postavljao sam pitanje isto: -Šta mi ovo treba?- I dan danas, naročito posle silnog nerviranja kod doktora pomislim da se skidam. I sada mi je loše. Pišem iz besa. Da ne mislim na muku. Smem da se kladim da me kradu. Osetim i 5 kapi kada zafali. Pokušavam da iscedim poslednje kapi iz odvratnih plastičnih boca, ali ne ide. Krade me tehničarka, a zašto i ne bi kada me mrzi. Niko je ne kontroliše. Gledam kako sipa Metadon u boce. Iz jedne velike posude u kojoj ima nekoliko litara ona samo povuče polugu i tečnost krene. Prošli put je bila sama u prostoriji. Mogla je da natempira koliko hoće. Mrzim je, a i ona mene. Svaki put kada dođem i kažem joj ime i prezime, kaže: -Znam kako se zoveš.- Šte to treba da znači? Da je jako pametna? Ne bih rekao. To znači da me je dobro upamtila, zbog naših sukoba. Tragedija moja je što je pobednik uvek bila ona. Čoveče, uskratili su mi jednu terapiju i jebala ih pravila. Sada se osećam loše, i vreme mi je za terapiju,ali čekaću 12, još 2 sata muke jer želim da izbegnem gužvu i nasilje. Kako se tek mrze narkomani međusobno. Postoji nekakva nevidljiva hijerarhija među narkomanima i kroz tu hijerarhiju se napreduje silom, brutalnom snagom, prevarom i bezobrazlukom. Ispred šaltera stoji naoružano obezbeđenje. Sila rešava problem. I stalno vagam u glavi, pitam se, šta bi bilo kad bi bilo, jesam li u pravu? I dobro znam da sam u pravu, ali sam nemoćan. Pre samo 100 godina ljude su trpali u gasne komore i da li je njih neko pitao o pravima? Zato, ćuti i trpi nepravdu da ne bi izgubio glavu. Dođe mi da zaćutim, da se nikome ne javljam, jebo ih dobar dan, sve u pičku materinu. Jebo vas Toma Nikolić i sve vas koji ste glasali za njega, debili maloumni, zaslužili ste gasnu komoru. Ma neću se javiti kučki danas, kakav dobar dan, kakvo doviđenja. Mnogo sam besan, a ne želim da razbijam. Vrlo sam miran, od mhogih sam čuo da ih moja pojava smiruje. Zanimljivo je da se pored tih ljudi osećam loše, kao da crpe moju smirenost i ubacuju mi svoj nemir. Ne postoji zapravo osoba pored koje se osećam smireno. Miran sam samo kada popijem svoj lek u samoći, a taj lek mi uskraćuju i kako onda da ne pizdim? Pokušavam da izbacim iz sebe preko bloga sve što me muči, ali tada bih morao pisati danima. Izbacim jedno sranje, pojavi se drugo. Već sam pisao o svom problemu na jednom blogu, i isti sam problem opisao tamo. Iyzgleda da ovo izbacivanje sranja nije delotvorno, jer isto sranje izbacujem više puta i još uvek je tu, u mojoj glavi. Sve se nadam, pojaviće se neki psihijatar, neko pametan ko će mi otvoriti oči, reći gde grešim. A odgovor njihov znam i protiv tog odgovora se teško bori. Ostavi drogu. Drogu ili lek? Postoji jedna knjiga, Narkomanija, Mit Ili Bolest. Isprva sam mislio da je narkomanija mit, tada sam duvao samo travu i smatrao sam da marihuana pomaže u duhovnom razvoju, da daje odgovor na iskonsko pitanje -ko sam ja i šta tražim ovde?- Marihuana mi je trostruko ubrzavala misli i zbog tog efekta sve je izgledalo sporije, činilo mi se da sam produžio život tri puta i kako to može biti bolest? Ma ko jebe glupe ljude, neka misle šta hoće, ja vidim kristalno jasno, uz marihuanu postajem bolje biće, savršenije, pametnije...A onda je došao na red heroin. Herojska droga, za kraljeve. Sve to što mi je pružala marihuana palo je u senu naspram onoga što pruža heroin, a to je mir, duboki mir. Sve može da se ruši a ja imam mir u duši. Bezbrižno sedim pored svojih neprijatelja i uživam u spokojstvu i prelepom mirisu heroina. To je ono što mi je falilo kod marihuane, mir. Mir sam znao da potražim u alkoholu, jer alkohol je znao da kaže: - Ma boli me kurac za sve -, dok marihuana kopa duboko i tera misao kroz strahove i predrasude, suočavanje sa strahovima ne pruža spokoj. U san mi je došla misao: -Heroin je za slabe, marihuana je za jake.- Ali zašto se heroin onda zove tako, da li su heroji slabi? Onaj ko se skine sa heroina može sebe smatrati herojem. Onaj ko se skine sa metadona je superheroj. Želim da se skinem sa metadona ali znam šta time dobijam i šta gubim. Znam da mi je sada loše, ali znam da će mi za par sati biti bolje, a kada ostavim metadon tog poboljšanja nema. Duga mrcvarenja bez ikakvog olakšanja, jedino olakšanje mi je pružao alkohol i to su bila opijanja do besvesti kada sam dolazio krvav od ujeda pasa, tuče, polomljen od padova, pa zar mi to treba? Kada pomislim na skidanje uvek mi se javlja slika kaluđera koji gori mirno u benzinskom plamenu. Skidanje mi liči na spontano sagorevanje, pa ko uspe živi nagaravljen kao odžačar. Kada se setim koliko sam muka imao dok sam došao do ovih 300 kapi, a sada je još gore, ako nisi agresivan treba da prođe par meseci da te podignu za 20 kapi. I ako ne uspem, moraću da ponovo prolazim kroz celu torturu. Najpre dva meseca svakodnevnog ispijanja metadona u centru. Pa ko će da im dolazi svaki dan? Ja sigurno neću, jedva se vučem sada i da nema taxija ne znam kako bih došao po terapiju. Kada bi bar ta šetnja bila lepa. Šetnja je prolazak ispod neprijateljskog Sunca i susret sa neprijateljski raspoloženim ljudima. Kada čujem izjavu -Život je lep- sere mi se. Život je čista matematika. Koliko lepog toliko i ružnog. Jedno bez drugoga ne ide. I koliko mi je bilo lepo pre, toliko će mi biti ružno sada. Sve se plaća. Kako naterati mozak da vidi lepo u ružnome? Možda i to može? Treba biti svestan činjenice da je sve prolazno. Pa šta? Za mene je Sunce večno iako zvezde umiru. A da li je Sunce lepo? Pogledajte u tu zver pa ćete shvatiti da boli. Lepota boli? Teško. Sunce je jedna zver koja preti eksplozijim. I kada bi uspeli da se približimo ako se ne istopimo, šta bi čuli? Ogromne i neshvatljive eksplozije, okeani uzavrelog gasa lete milionima kilometara od žestine nuklearne reakcije, ispušta li takva reakcija nekakav zvuk? Zvuk ravan milonu gromova. To je pre strašno nego lepo. Ali, nekako sam sklon da se divim veličinama neshvatljivim. Onu bednu tehničarku sasvim shvatam i zbog toga je prezirem. Rado bih je bičevao dok ne počne da vrišti i moli za milost. Kako bi to bilo lepo. Zamišljam sebe sa bičem i vidim je vezanu golu, debelu kako cmizdri.Rekao bih joj -Zašto si me krala? Priznaj kurvo!- posle dva udarca priznala bi sve, i što jeste i što nije. I da li bih bio zadovoljan? Ne znam, možda. Ono što znam je da bih morao da je pustim ili ubijem. Kada bih je pustio najverovatnije bi me prijavila policiji i ko zna šta bi se desilo. Voleo bih da je udarim bar jednom pa da sve zaboravi, ali kakva je korist od zaborava, gde je tu zadovoljstvo osvete? Za nju bi bilo najgore da me vidi skinutog. Nekada sam toliko besan da ću se skinuti iz inata. A sada idem po prokletu terapiju.
