Daska

 Pratio sam nepoznate ljude. Mlade, lepe, obučene u crno. Bili su pijani, hodali su noću kroz park, ljuljali se od pijanstva. Išao sam za njima, kao zombi i sam pijan. Kolona se zaustavila. Neko je rekao: -Vreme je za osvetu.- Pogledao sam napred i prepoznao svoga prijatelja Đuru. Stojali smo na stepenicama nekakvog solitera, masa mladih zombija, a Đura je vodio glavnu reč: -Sada ću te udariti nogom iz zaleta u grudi kao što si ti mene nekada udario, sećaš se?- Setih se tog udarca koji se u stvarnosti nikada nije zbio. Zaleteo se ka meni ali me na kraju nije udario. Pre nego što sam zaspao imao sam veliku seriju moždanih eksplozija. Shvatio sam da udar kreće iz grudi, negde u predelu srca i završava se u mozgu.Nisam osećao strah od smrti, ne živi mi se, imam osećaj da me u životu održava samo bes. Bes prema lekarima. Kakav to moral ima osoba u belom mantilu koja krade lek pacijentima. Izgubiću san ako mislim o njima. A san je bio pun krvi i užasa. Počela je nekakva žurka. Lom i staklo na sve strane. Sve slike se gube pred jednom užasnom: Moj stari prijatelj Albert drži razbijenu flašu u ruci i zamahuje prema meni. Uspeva svakim zamahom da me duboko zareže dok u agoniji pokušavam da mu uteknem. Uspevam nekako da pobegnem ali se uskoro ponovo nalazim u istoj prostoriji sa njime. Ovog puta pokazuje ruku u kojoj je držao flašu. Nema više flaše ali nema ni njegove šake. Pokazuje mi sa osmehom krvavu ruku bez šake. Šaka je odrezana pravilno, kao da je nego odfikario brzo mačem, ali u drugoj ruci drži staklo razbijenog prozora i opet me reže. Svi oko mene su krvavi i unakaženi. I sam se pretvorih u zombija koji proganja ljude. Našao sam se na nekakvoj terasi i promatrao kroz prozor silovanje. Na krevetu je ležala mrtva devojka, plava i ukočena. Mišićavi tip sa bradicom je držao klešta i njima zavrtao mrtvoj devojci bradavice. Još dva snagatora su bila u istoj prostoriji i snimala kamerama mučenje. Onako krvav, odlučih da se suprostavim bandi, osećao sam čudnu moć. Zakucao sam na prozor i momak sa kamerom se okrenu preteći ka meni: -Šta oćeš, koj kurac?- Skinuo sam srebrni lančić sa ruke i počeo ga udarati njime. Krv je liptila na sve strane. Koža mi je visila u trakama. Svi banditi su bili mrtvi. Pogledao sam oko sebe i video gomilu letećih zombija koji su mi pomagali da sredim gadove. Sećam se da sam razjapio čeljust tako da sam mogao videti svoje zube, rekoh: -Ala smo ih sredili. - Jedan zombi mi odgovori: -Pogledaj sebe, izgledaš kao da si izašo iz groba na Kosovu-. Koža mi je bila razderana, a krv je liptila na sve strane. Počeo sam da gubim snagu i padoh sa terase. Tu sam se probudio. Osećao sam trnce po celoj koži od nedostatka Metadona. Ovo nije ceo san, već samo ono čega se jasno sećam.