Daska

Definitivno me je odjebala doktorka. Ne želi da mi prepisuje više Metadon. Mislila je da sam glupav i da neću razumeti šta mi priča. Kaže: "Loše vesti. (za nju su odlične.) Ne mogu da vam ispisujem Metadon, jer nemam ovlašćenje, pre neki dan čitam, Metadon prepisuju samo zdravstvene ustanove na sekundarnom i tercijalnom nivou. Tako da ja ne smem da pišem Metadon jer će nas Fond Za Zdravstvo Kazniti. Skoro je jedan dom zdravlja kažnjen sa 350 000 dinara zato što je prepisao jedan lek. Ja mogu da vam ispišem danas samo jednu bočicu u slučaju da vas odbije Metadonski centar, stvarno mi je žao ali moram da vam napišem uput za neuropsihijatriju, pa ako vam i tamo ne daju ja ću vam napisati jednu bocu. Ja znam da sam pre tri godine potpisala ugovor sa vašim neuropsihijatrom, koga sada ne mogu naći, ali mi smo zvali Fond i oni su nam rekli da mog imena nema u njihovoj arhivi. Doktorka XY (možda bih trebao da stavim prava imena.) mi reči, jesi li luda, nemoj mu pisati Metadon..."
I tako odem kod svog neuropsihijatra, kad tamo zaključana vrata, ispred vrata stoji jedna stara žena, poluizbezumljena, pravi udav, priča kako ju je muž napao fizički, kako ima šizofreniju, epilepsiju, kako je operisana, operisala je minjon na grliću materice... Ogadila mi je reč minjon. Dva sata me je davila svojom pričom, pokazivala sliku svoga muža, vadila lančić koji će dati sinu kada umre, na kraju sam osetio smrad njene utrobe kada se približila i tiho saopštila njenu tajnu: "Znate moj sin je ubio dva policajca." . Preznojavao sam se i promatrao tu ženu sa pogledom punog razumevanja, a u sebi sam goreo od želje da doktorku koja me je poslala ovde oteram u tri pičke materine. Slušam tu staru ženu kao da se nalazi u Trenutku Istine, kao da je njen život nešto najbitnije na celome svetu, a u sebi postavljam jedno te isto pitanje: "Kada će doći moja doktorka?". I kada više nisam mogao da izdržim, otišao sam da zapalim cigaretu rizikujući da propustim svoju doktorku ispred zaključanih vrata, baš tada se udostojila da izađe. Bacio sam cigaretu i potrčao za doktorkom. U hodu sam pokušao da objasnim svoj problem a  doktorka je sigurna u sebe mirno odgovarala:"Rešiću ja to, doktorka je sigurno nešto pogrešno razumela. Danas ćete uzeti terapiju kod nas, a sledeće nedelje će biti sve kako treba.". I dolazim po terapiju i za šalterom srećem meni omraženo lice, tehničarka sa kojom sam imao dva sukoba u kojima su morali da intervenišu doktori i obezbeđenje. Prvi sukob je izbio zbog toga što mi je pretila kateterom jer nisam mogao u roku od dva minuta da se ispišam u flašicu. Rekla je podignutog nosa: "Nemam vremena da se natežem sa vama, ako ne možete dobićete kateter..." Tu mi je pukao film, pacijenta pre mene je tetošila više od 5 minuta, puštala mu vodu, smejala se njegovim vicevima, povrh svega, preko reda je upao, a sada kada sam ja na redu ne može da sačeka ni tri minuta. Rekoh joj: "Znate šta, dekoncentrišete me svojom pričom, zbog toga sada čekajte i sledeći put bez priče!". Ona:"Vi ste bezobrazni!". Ja:"Boli me kurac!". Ona:"Ovo testiranje se neće priznati!", besno odlazi i ostavlja me samog u WC-u. Tada sam uspeo da napunim čašu do pola, čudno je to, kako ostanem sam odmah mogu da pišam. Stavio sam čašu sa mokraćom na sto i rekoh:"Nema šanse da se ponovo testiram!". Tada je reagovalo obezbeđenje i reklo da se smirim što sam i uradio. Na kraju je ispalo po njihovom, jer uvek tako ispadne, njihova reč je zakon i ako se ne složim neću dobiti Metadon. Drugi sukob je izbio pre 14 dana. Bio sam zakinut za bočicu. Sve zbog toga što je moja doktorka otišla na godišnji, bio sam prinuđen da terapiju podižem u Metadonskom Centru. Kod njih je običaj da pacijenti dolaze u polukrizi i da jednu bocu popiju ispred tehničara dok ostalih šest nose kući i tako svakih sedam dana. Međutim, ja sam dobijao recepte za 7 dana i u apoteci dizao 7 bočica i niko me nije terao da u apoteci pijem ispred tehničara Metadon. Navikao sam da terapiju popijem čim otvorim oči i onda sačekam jedno sat-dva da bih mogao da se normalno krećem. To jutro popih svoju terapiju(pišem o drugom sukobu) očekujući da mi daju recepte za sledećih 7 dana, međutim, kada su me ugledali rekoše: Nas niko nije obavestio da vi dolazite, ne možemo vam izdati terapiju, sačekajte dežurnog lekara...". Dok sam čekao dežurnog čuo sam tehničare kako pričaju o meni i ulovih rečenicu: "To nije naš posao...". Pomislio sam da govore tako zato što mi je ranije, dugi niz godina, recepte pisao dežurni lekar. I kada sam razmišljao, zbog čega me je doktorka opšte prakse odjebala, zaključio sam da je ova rečenica odigrala veliku ulogu. Naime, kada se doktorka opšte prakse vratila sa bolovanja, požalih se kako su u Metadonskom Centru neljubazni i kako sam čuo da su rekli:"Nije to naš posao.". Tada je planula i povikala: "A čiji je to posao!??" Siguran sam da je pomislila:"E pa nije to ni moj posao", kao što sam siguran da je pomislila svaki put kada kažem doviđenja, "Marš u pičku materinu!", jer kod doktora se ne kaže doviđenja?
    Nikako da završim ovaj drugi sukob. Napokon dolazi dežurni lekar i reče im da mi daju nedeljnu terapiju. Tehničar me pita koliko pijem kapi, kažem 300. Tu se umešala tehničarka: "Sigurno 300? Nemoj da si nas slagao jer si završio karijeru.". Tu sam uvredu mirno progutao. Rekoh: "300.". Stavlja čašu ispred mene da popijem. Ja: "Ali ja sam jutros već popio terapiju.". Mnogi bi ćutke popili ovakav poklon, ali hteo sam da im dokažem da nisam lažov i prevarant. Brzom brzinom tehničarka uzme čašu govoreći: "Tako znači...". Tehničar prozbori: "Znači vi ste namireni?" Ja: "Da.", uzimam sedam boca ništa ne sluteći. Tehničar: "Zbog prvog maja dođite u četvrtak po terapiju.". Ja:"Ok.", pozivam taxi i tada shvatam da  sam zakinut za bocu. Dižem od srede do srede 7 boca a sada dobih od srede do četvrtka 7 boca. U četvrtak neću imati bocu kada otvorim oči. Krenuh nazad da se požalim i na pola puta se predomislih. Rekoh sebi: "Ma rešiću to sledeće nedelje, sada me taxi čeka". I tako i bi, sledeće nedelje odmah na šalteru kažem:"Imam jednu primedbu. Prošle nedelje ste mi dali bocu manje. Trebao sam dobiti recepte, međutim stavili su me ovde da pijem ispred vas, a ja sam to jutro već popio svoju dozu i zbog toga sam dobio bocu manje..." Tehničarka: "I šta sada hoćete?". Ja:"Da mi date bocu što mi dugujete, dajte mi sada terapiju i sedam boca". Tehničarka:"Kod nas niko ne dobija 7 boca (ta tehničarka nije bila prisutna kada sam ostao uskraćen)." Obraćam se tehničaru: "Sećate li se da sam odbio da popijem terapiju? " Tehničar: "Ali ja sam vas pitao da li ste namireni i vi ste mi odgovorili da jeste." Ja:"Jesam, ja sam navikao da popijem terapiju čim se probudim i zato što sam uskraćen za bocu, jutros nisam imao da popijem.". Tehničarka:"Mogli ste doći jutros u 9, mi radimo od 9." Ja: "Ali ja se vraćam posle kod moje doktorke, neću više dolaziti ovde." Tehničar se obraća Tehničarki: "On se vraća u dom.". Tada mi se učinilo da je tehničar na mojoj strani, ali tehničarka je vodila glavnu reč i bila je najglasnija: "Dobićete terapiju za tri dana!". Pa šta to znači, em su me uskratili za bocu em me sada kažnjavaju tako što ću umesto nedeljne terapije dobiti trodnevnu. Trebalo je da stavim dva potpisa i dok sam potpisivao besno sam udario rukom o sto: "Znate šta, neću da se ciganim ovde sa vama oko jedne bočice!" Tehničarka: "Ne udarajte nego se lepo potpišite!!". Tu mi je pukao film, uzeo sam olovku i preko celog papira razvalio potpis uz komentar: "Boli me kurac!". Tehničarka je zalupila prozor šaltera i viknula kroz staklo: "Sada vam neću dati terapiju, idite da se žalite kod dežurnog!" Ja: "Nego šta ću!". Okrenuh se i zamalo da se polomim u besu jer sam promašuo stepenik i naleteo tačno na jednog pacijenta koji me zadrža. Rekoh: "Izvini" i nastavih u pravcu dežurnog. Tehničar izađe i reče mi: "Dežurni nije ovde, morate ići na neuropsihijatriju." Niti znam kako se zove dežurni ni gde tačno da ga tražim ali uputih se žurno prema psihijatriji. Napravio sam možda desetak koraka kada mi tehničar doviknu: " Vratite se, ovde je dežurni.". Vratih se, kod dežurnog red. Čekao sam sat vremena da dođem na red kad izlazi doktorka i kaže: "Hajde da vidimo gde je nesporazum." Nisam ništa govorio, već se uputih za njom. Doktorka uđe kod tehničara i započne nekakav razgovor nevezan za mene. Stajao sam tako nekih 10 minuta sve čekajući da počne razgovor, ali vidim doktorka smatra da ima važnija posla pa zbog toga sedoh da odmorim. Posle par minuta obrati mi se doktorka: "Uđite molim vas da rešimo zajedno ovaj problem ako vas interesuje?". Tada shvatih da mi doktorka nije naklonjena: "Naravno da me interesuje, nego se ne osećam dobro, zato sam seo.". Usledio je dug i mučan razgovor. Sve što sam rekao tehničarima rekao sam i njoj. Pitao sam se da li uopšte razume šta se zapravo desilo i u jednom trenutku joj rekoh:" Ne znam da li razumete, ja sam uštedeo jednu bocu..." Tada se tehničarka glasno nasmijala i rekla: "Da, uštedeo." Sigurno je pomislila: "Bolje reci kupio od nekog narkomana, bavio se nedozvoljenim radnjama...". Ali ja sam tu bocu zaista uštedeo tako što sam prespavao 30 sati u cugu a pre toga nisam ko zna koliko spavao, ali to njih ne interesuje. Narkoman pa da štedi? Gde to ima? E pa ima. Ja sam svojoj majci do sada dao od svoje zarade više od 10 000 eura a mogao sam sve spičkati na dop, jer takvi su narkomani. Tehničarka je rekla kako sam bio drzak i kako nemam prava da uništavam njihovu imovinu. Pitah: "Šta sam to uništio?". Tehničarka: "Pocepali ste papir!" Ja: "To je laž!". Tehničarka:"Molim?". Uhvatila je papir sa dva prsta i teatralno podigla u vazduh. Na papiru se videla velika škrabotina od mog potpisa i taj papir je bio više izgreban nego pocepan. Rekoh: "To je moj potpis", kao da se uvek tako potpisujem. Doktorka:"Znate, vidite i sami pod kojim uslovima tehničari rade, morate imati razumevanja.". A ko ima razumevanja za mene? Ko je ovde bolestan? Stalno se izvinjavam, a kada mene neko ošteti, uvredi, treba da ćutim, jer ako ne budem dobar neću dobiti lek. Prećutao sam to i rekoh: "Rekao sam da neću da se ciganim oko jedne boce ali kada mi je rečenu da ću dobiti samo tri boce, još sam i kažnjen, tada mi je pukao film. Doktorka: "Zašto je dobio samo tri boce?". Tehničarka: "Trenutno je nestašica Metadona, svi koji su došli iz Doma Zdravlja dobijaju manje, tako nam je rečeno." Doktorka:"Nije to kazna, već nestašica.". Ja:"Izvinite, ja to nisam znao." A mogla mi je reči tehničarka šta je po sredi, nego htela je da se još više iznerviram i ponašala se kao da me kažnjava jer tražim svoje, kao da je govorila: "E sada nećeš dobiti ni to što ti sleduje." Ja: "Svih ovih godina, pisani su mi recepti kada je moja doktorka išla na godišnji i da sam znao da ću morati da popijem terapiju ispred tehničara ja to jutro ne bih popio terapiju već bih sačuvao jednu bocu."Doktorka: "Istina je da mi svoje pacijente ne obaveštavamo kako će se deliti terapija, ali mi vam ne možemo dati to što tražite." O moj bože, toliko problema oko jedne boce, kao da su oni ovisni, kao da ide iz njihovog džepa, a da sam tada ćutao mogao sam popiti terapiju koju su mi nudili i da se otkinem jednom posle 10 godina. Šta su radili sa tom čašom u kojoj je bilo 300 kapi? Sigurno je nisu bacili već uvalili sledećem pacijentu. Bolje da sam ćutao, jer ćutanje je zaista zlato. Ko kaže da nije, taj je budala koja ne shvata duboki smisao tih reči. Ne treba pričati naročito kada niste upitani za savet i ako je to što želite reći loše onda to zakopajte duboko u sebe. Nisu mi dali tu bočicu što mi duguju, izgubio sam bitku za bitkom. Treba da budem srećan ako dobijem uopšte sutra terapiju. Sigurno se pitate, zašto ne ostavim Metadon i rešim se bede. Eh, zašto, to je priča teška.