Daska

Zašto ne ostavim Metadon? Možete me pitati, zašto ne izvadim oko ili zašto ne uzmem nož pa masakriram sebe ili možda nekog? Počeo sam se drogirati sa 14 godina, sada imam 46. Teške droge konzumiram više od 20 godina. Za tih 20 godina samo sam 9 meseci bio čist i tih 9 meseci bili su najgori u mom životu. Nikakvo olakšanje nisam osetio, mislio sam, polako, doći će na svoje, ali svih 9 meseci su me pratili užasni noćni grčevi, znojenje ruku, nekontrolisano trzanje ruke i što je najgore, haos u glavi. Totalna bezvoljnost. Pored antidepresiva imao sam teške depresije. Iz dana u dan, postavljao sam pitanje isto: -Šta mi ovo treba?- I dan danas, naročito posle silnog nerviranja kod doktora pomislim da se skidam. I sada mi je loše. Pišem iz besa. Da ne mislim na muku. Smem da se kladim da me kradu. Osetim i 5 kapi kada zafali. Pokušavam da iscedim poslednje kapi iz odvratnih plastičnih boca, ali ne ide. Krade me tehničarka, a zašto i ne bi kada me mrzi. Niko je ne kontroliše. Gledam kako sipa Metadon u boce. Iz jedne velike posude u kojoj ima nekoliko litara ona samo povuče polugu i tečnost krene. Prošli put je bila sama u prostoriji. Mogla je da natempira koliko hoće. Mrzim je, a i ona mene. Svaki put kada dođem i kažem joj ime i prezime, kaže: -Znam kako se zoveš.- Šte to treba da znači? Da je jako pametna? Ne bih rekao. To znači da me je dobro upamtila, zbog naših sukoba. Tragedija moja je što je pobednik uvek bila ona. Čoveče, uskratili su mi jednu terapiju i jebala ih pravila. Sada se osećam loše, i vreme mi je za terapiju,ali čekaću 12, još 2 sata muke jer želim da izbegnem gužvu i nasilje. Kako se tek mrze narkomani međusobno. Postoji nekakva nevidljiva hijerarhija među narkomanima i kroz tu hijerarhiju se napreduje silom, brutalnom snagom, prevarom i bezobrazlukom. Ispred šaltera stoji naoružano obezbeđenje. Sila rešava problem. I stalno vagam u glavi, pitam se, šta bi bilo kad bi bilo, jesam li u pravu? I dobro znam da sam u pravu, ali sam nemoćan. Pre samo 100 godina ljude su trpali u gasne komore i da li je njih neko pitao o pravima? Zato, ćuti i trpi nepravdu da ne bi izgubio glavu. Dođe mi da zaćutim, da se nikome ne javljam, jebo ih dobar dan, sve u pičku materinu. Jebo vas Toma Nikolić i sve vas koji ste glasali za njega, debili maloumni, zaslužili ste gasnu komoru. Ma neću se javiti kučki danas, kakav dobar dan, kakvo doviđenja. Mnogo sam besan, a ne želim da razbijam. Vrlo sam miran, od mhogih sam čuo da ih moja pojava smiruje. Zanimljivo je da se pored tih ljudi osećam loše, kao da crpe moju smirenost i ubacuju mi svoj nemir. Ne postoji zapravo osoba pored koje se osećam smireno. Miran sam samo kada popijem svoj lek u samoći, a taj lek mi uskraćuju i kako onda da ne pizdim? Pokušavam da izbacim iz sebe preko bloga sve što me muči, ali tada bih morao pisati danima. Izbacim jedno sranje, pojavi se drugo. Već sam pisao o svom problemu na jednom blogu, i isti sam problem opisao tamo. Iyzgleda da ovo izbacivanje sranja nije delotvorno, jer isto sranje izbacujem više puta i još uvek je tu, u mojoj glavi. Sve se nadam, pojaviće se neki psihijatar, neko pametan ko će mi otvoriti oči, reći gde grešim. A odgovor njihov znam i protiv tog odgovora se teško bori. Ostavi drogu. Drogu ili lek? Postoji jedna knjiga, Narkomanija, Mit Ili Bolest. Isprva sam mislio da je narkomanija mit, tada sam duvao samo travu i smatrao sam da marihuana pomaže u duhovnom razvoju, da daje odgovor na iskonsko pitanje -ko sam ja i šta tražim ovde?- Marihuana mi je trostruko ubrzavala misli i zbog tog efekta sve je izgledalo sporije, činilo mi se da sam produžio život tri puta i kako to može biti bolest? Ma ko jebe glupe ljude, neka misle šta hoće, ja vidim kristalno jasno, uz marihuanu postajem bolje biće, savršenije, pametnije...A onda je došao na red heroin. Herojska droga, za kraljeve. Sve to što mi je pružala marihuana palo je u senu naspram onoga što pruža heroin, a to je mir, duboki mir. Sve može da se ruši a ja imam mir u duši. Bezbrižno sedim pored svojih neprijatelja i uživam u spokojstvu i prelepom mirisu heroina. To je ono što mi je falilo kod marihuane, mir. Mir sam znao da potražim u alkoholu, jer alkohol je znao da kaže: - Ma boli me kurac za sve -, dok marihuana kopa duboko i tera misao kroz strahove i predrasude, suočavanje sa strahovima ne pruža spokoj. U san mi je došla misao: -Heroin je za slabe, marihuana je za jake.- Ali zašto se heroin onda zove tako, da li su heroji slabi?  Onaj ko se skine sa heroina može sebe smatrati herojem. Onaj ko se skine sa metadona je superheroj. Želim da se skinem sa metadona ali znam šta time dobijam i šta gubim. Znam da mi je sada loše, ali znam da će mi za par sati biti bolje, a kada ostavim metadon tog poboljšanja nema. Duga mrcvarenja bez ikakvog olakšanja, jedino olakšanje mi je pružao alkohol i to su bila opijanja do besvesti kada sam dolazio krvav od ujeda pasa, tuče, polomljen od padova, pa zar mi to treba? Kada pomislim na skidanje uvek mi se javlja slika kaluđera koji gori mirno u benzinskom plamenu. Skidanje mi liči na spontano sagorevanje, pa ko uspe živi nagaravljen kao odžačar. Kada se setim koliko sam muka imao dok sam došao do ovih 300 kapi, a sada je još gore, ako nisi agresivan treba da prođe par meseci da te podignu za 20 kapi. I ako ne uspem, moraću da ponovo prolazim kroz celu torturu. Najpre dva meseca svakodnevnog ispijanja metadona u centru. Pa ko će da im dolazi svaki dan? Ja sigurno neću, jedva se vučem sada i da nema taxija ne znam kako bih došao po terapiju. Kada bi bar ta šetnja bila lepa. Šetnja je prolazak ispod neprijateljskog Sunca i susret sa neprijateljski raspoloženim ljudima. Kada čujem izjavu -Život je lep- sere mi se. Život je čista matematika. Koliko lepog toliko i ružnog. Jedno bez drugoga ne ide. I koliko mi je bilo lepo pre, toliko će mi biti ružno sada. Sve se plaća. Kako naterati mozak da vidi lepo u ružnome? Možda i to može? Treba biti svestan činjenice da je sve prolazno. Pa šta? Za mene je Sunce večno iako zvezde umiru. A da li je Sunce lepo? Pogledajte u tu zver pa ćete shvatiti da boli. Lepota boli? Teško. Sunce je jedna zver koja preti eksplozijim. I kada bi uspeli da se približimo ako se ne istopimo, šta bi čuli? Ogromne i neshvatljive eksplozije, okeani uzavrelog gasa lete milionima kilometara od žestine nuklearne reakcije, ispušta li takva reakcija nekakav zvuk? Zvuk ravan milonu gromova. To je pre strašno nego lepo. Ali, nekako sam sklon da se divim veličinama neshvatljivim. Onu bednu tehničarku sasvim shvatam i zbog toga je prezirem. Rado bih je bičevao dok ne počne da vrišti i moli za milost. Kako bi to bilo lepo. Zamišljam sebe sa bičem i vidim je vezanu golu, debelu kako cmizdri.Rekao bih joj -Zašto si me krala? Priznaj kurvo!- posle dva udarca priznala bi sve, i što jeste i što nije. I da li bih bio zadovoljan? Ne znam, možda. Ono što znam je da bih morao da je pustim ili ubijem. Kada bih je pustio najverovatnije bi me prijavila policiji i ko zna šta bi se desilo. Voleo bih da je udarim bar jednom pa da sve zaboravi, ali kakva je korist od zaborava, gde je tu zadovoljstvo osvete? Za nju bi bilo najgore da me vidi skinutog. Nekada sam toliko besan da ću se skinuti iz inata. A sada idem po prokletu terapiju.