Daska

   Nekada sam bio mnogo fin, dok sam pisao, pazio sam da ne psujem, ali ako pratim misli, psovke same izlaze i zašto da ih gušim? Jebe me tastatura. Baš tako, jebe me u zdrav mozak. To je prva misao koja mi se nametnula kada sam počeo da pišem, a hteo sam da pišem o filozofiji jer ovaj blog je po mom opredeljenju filozofski. I pogledah malo po blogovima da vidim ko još piše o filozofiji, kad ono čabar, niko ne razmišlja svojom glavom sem jednog besnog bića pod nazivom Šugica. Slušam juče jednu babu na TV-u, priča o filozofiji: -Ja sam po opredeljenju bila i ostala egzistencijalista, ali egzistencijalista Kamijevog tipa- . Pomenula je i Dostojevskog kao jednog od uzora. Baba se razbacuje tuđim mislima, ali kada bolje razmislim sve misli su tuđe, jer misli su sastavljene od reči koje je neko već izmislio. Ono što me je iznenadilo je njena izjava: -Mnogi ne znaju da je film Matrix rađen po Platonovom učenju.- Baba od 80 godina gleda Matrixa. Posle te izjave rekoh sebi: -Pa nije ta baba ni tako loša, možda bih je mogao i kresnuti.- Život sa takvom osobom mora da je interesantan, još nisam video babu koja se oduševljava Matrixom, a najveća verovatnoća je da ga nije ni pogledala, sigurno je čula od nekoga tu misao. Gledam tu debelu babu kako kuva i zaliva cveće i smeo bih se opkladiti da nije pogledala kompletnu trilogiju, ali ipak odiše nečim različitim od gomile baba. Da nije progovorila, stavio bih je u koš sa kompletnom generacijom baba koje ne razmišljaju o apsurdnim stvarima. Da li bih mogao jebati babu? Od te pomisli mi se grči mozak. Ali neko ih ipak jebe, verovatno po dužnosti. Šta je u glavama tih ljudi koji jebu po dužnosti? Verovatno to rade u mraku da se ne bi šokirali. I kako onda pogledaju sebe u ogledalo? Verovatno sa mislima: -I ja sam star i ružan, što se mora nije teško.- I sada mi prođe bolna misao, samo sam ja odjeban iz doma zdravlja zbog Metadona, ostali pacijenti i dalje dobijaju lek u apoteci, neotpakovan, nemixan...nema nestašice za njih...dođe mi da vrištim. Neverovatno je to što znam da bi mi bilo lakše da su svi odjebani, a ne samo ja. Iako ne dobijam ništa time što bi se još 10 pacijenata patilo, osećam da bi mi bilo lakše jer kad svi moraju onda se to moranje lakše proguta, a ovako kada sam gutam tuđa govna onda to boli. A najgore je to, što tih 10 srećnih pacijenata uopšte ne osećaju sreću, oni i dalje pate u svom nezadovoljstvu i očekuju još više, jer Metadona nikad dosta. Neko će reći: -Budi srećan što imaš dve zdrave ruke.- Veliko je pitanje da li bih bio srećan sa dve ruke kada bi svi na svetu imali jednu ruku i smatrali da je normalno imati samo jednu ruku. Verovatno bih tražio da mi hirurški odstrane drugu ruku.
   Imam li ja recept za sreću? Naravno da imam. Drogirajte se ljudi, tamo je sreća, ali znajte da sreća ne ide bez nesreće.

Majku da im jebem. Dobih jednu čašu i to je sve. Moram doći sutra ponovo i veliko je pitanje da li ću uopšte dobiti svoju dozu. Kaže tehničarka, onu koju mrzim: -Meni je jako žaaao, ali ćete dobiti samo ovo. Nestašica je Metadona.- Pitam je: -ako dođem ranije, da li ću dobiti svoju dozu?- Kaže: -Ne znam da li će sutra biti metadona.- Pa ne mogu da verujem. Jebo vas Toma Nikolić 10000000 puta. Pa dokle? Dolazim tamo kao prosijak, možda ne bude sutra? Ma dođe mi da organizujem Satanistički kult i sve zapalim. Da kaznim jednog po jednog za svaku gadost koju su napravili. Raspisujem konkurs za osvetnike koji će pobiti govna. Organizujmo se i rešimo svoje probleme zajedno. Ima li takvih? I ovo sranje od bloga niko ne čita. Samo sila rešava problem. I sada tražim neku dobru stranu ovog sranja. Više ću se kretati? Biću zdraviji? Ne treba mi višak kretanja. Ne treba mi višak govora. Nisam želeo da kažem danas dobar dan, a ipak sam prvi svima rekao dobar dan, sem taxisti, taj me je preduhitrio. Tog taxistu poznajem, pre nekih 15 godina smo probali da valjamo heroin. On je imao neku robu, žestoko umiksovanu i hteo je da je brzo rasproda. Ja sam ga upoznao sa jednim čovekom koji je tvrdio da će to brzo da rasproda. Taj čovek ga je zajebao i onda je taxista meni dolazio da se žali. Još više je umixovao robu da bi nadoknadio gubitak i tražio je od mene da mu ja rasprodam to smeće. Na kraju sam sve otkupio i urokao sve za dva dana. I sedeli smo tako, ne pominjući taj događaj, jer nisam ga prepoznao iz prve, a i kada sam ga prepoznao nisam želeo da pričamo o tome, jer ja sam opet izvukao najdeblji kraj.
    Već se jednom desila nestašica metadona i tada su nam prepolovili terapiju. Pet dana sam dobijao pola terapije, to je bio skandal o kome su novine pisale, jer bilo je slučajeva gde je intervenisala hitna pomoć u krizi, ali načelnik je mirno tvrdio da su sve to izmišljotine i da nije bilo nikakvih posledica. A sada treba da mislim da li ću sutra dobiti terapiju? Pa u kojoj usranoj državi živim. Pa kako da ne jebem majku nekome? Jebale vas nacionalne smernice na sekundarnom i tercijalnom nivou. Jebo vas Toma uzduž i popreko, jebo vas u ime oca i sina i svetoga duha. Amin!

Zašto ne ostavim Metadon? Možete me pitati, zašto ne izvadim oko ili zašto ne uzmem nož pa masakriram sebe ili možda nekog? Počeo sam se drogirati sa 14 godina, sada imam 46. Teške droge konzumiram više od 20 godina. Za tih 20 godina samo sam 9 meseci bio čist i tih 9 meseci bili su najgori u mom životu. Nikakvo olakšanje nisam osetio, mislio sam, polako, doći će na svoje, ali svih 9 meseci su me pratili užasni noćni grčevi, znojenje ruku, nekontrolisano trzanje ruke i što je najgore, haos u glavi. Totalna bezvoljnost. Pored antidepresiva imao sam teške depresije. Iz dana u dan, postavljao sam pitanje isto: -Šta mi ovo treba?- I dan danas, naročito posle silnog nerviranja kod doktora pomislim da se skidam. I sada mi je loše. Pišem iz besa. Da ne mislim na muku. Smem da se kladim da me kradu. Osetim i 5 kapi kada zafali. Pokušavam da iscedim poslednje kapi iz odvratnih plastičnih boca, ali ne ide. Krade me tehničarka, a zašto i ne bi kada me mrzi. Niko je ne kontroliše. Gledam kako sipa Metadon u boce. Iz jedne velike posude u kojoj ima nekoliko litara ona samo povuče polugu i tečnost krene. Prošli put je bila sama u prostoriji. Mogla je da natempira koliko hoće. Mrzim je, a i ona mene. Svaki put kada dođem i kažem joj ime i prezime, kaže: -Znam kako se zoveš.- Šte to treba da znači? Da je jako pametna? Ne bih rekao. To znači da me je dobro upamtila, zbog naših sukoba. Tragedija moja je što je pobednik uvek bila ona. Čoveče, uskratili su mi jednu terapiju i jebala ih pravila. Sada se osećam loše, i vreme mi je za terapiju,ali čekaću 12, još 2 sata muke jer želim da izbegnem gužvu i nasilje. Kako se tek mrze narkomani međusobno. Postoji nekakva nevidljiva hijerarhija među narkomanima i kroz tu hijerarhiju se napreduje silom, brutalnom snagom, prevarom i bezobrazlukom. Ispred šaltera stoji naoružano obezbeđenje. Sila rešava problem. I stalno vagam u glavi, pitam se, šta bi bilo kad bi bilo, jesam li u pravu? I dobro znam da sam u pravu, ali sam nemoćan. Pre samo 100 godina ljude su trpali u gasne komore i da li je njih neko pitao o pravima? Zato, ćuti i trpi nepravdu da ne bi izgubio glavu. Dođe mi da zaćutim, da se nikome ne javljam, jebo ih dobar dan, sve u pičku materinu. Jebo vas Toma Nikolić i sve vas koji ste glasali za njega, debili maloumni, zaslužili ste gasnu komoru. Ma neću se javiti kučki danas, kakav dobar dan, kakvo doviđenja. Mnogo sam besan, a ne želim da razbijam. Vrlo sam miran, od mhogih sam čuo da ih moja pojava smiruje. Zanimljivo je da se pored tih ljudi osećam loše, kao da crpe moju smirenost i ubacuju mi svoj nemir. Ne postoji zapravo osoba pored koje se osećam smireno. Miran sam samo kada popijem svoj lek u samoći, a taj lek mi uskraćuju i kako onda da ne pizdim? Pokušavam da izbacim iz sebe preko bloga sve što me muči, ali tada bih morao pisati danima. Izbacim jedno sranje, pojavi se drugo. Već sam pisao o svom problemu na jednom blogu, i isti sam problem opisao tamo. Iyzgleda da ovo izbacivanje sranja nije delotvorno, jer isto sranje izbacujem više puta i još uvek je tu, u mojoj glavi. Sve se nadam, pojaviće se neki psihijatar, neko pametan ko će mi otvoriti oči, reći gde grešim. A odgovor njihov znam i protiv tog odgovora se teško bori. Ostavi drogu. Drogu ili lek? Postoji jedna knjiga, Narkomanija, Mit Ili Bolest. Isprva sam mislio da je narkomanija mit, tada sam duvao samo travu i smatrao sam da marihuana pomaže u duhovnom razvoju, da daje odgovor na iskonsko pitanje -ko sam ja i šta tražim ovde?- Marihuana mi je trostruko ubrzavala misli i zbog tog efekta sve je izgledalo sporije, činilo mi se da sam produžio život tri puta i kako to može biti bolest? Ma ko jebe glupe ljude, neka misle šta hoće, ja vidim kristalno jasno, uz marihuanu postajem bolje biće, savršenije, pametnije...A onda je došao na red heroin. Herojska droga, za kraljeve. Sve to što mi je pružala marihuana palo je u senu naspram onoga što pruža heroin, a to je mir, duboki mir. Sve može da se ruši a ja imam mir u duši. Bezbrižno sedim pored svojih neprijatelja i uživam u spokojstvu i prelepom mirisu heroina. To je ono što mi je falilo kod marihuane, mir. Mir sam znao da potražim u alkoholu, jer alkohol je znao da kaže: - Ma boli me kurac za sve -, dok marihuana kopa duboko i tera misao kroz strahove i predrasude, suočavanje sa strahovima ne pruža spokoj. U san mi je došla misao: -Heroin je za slabe, marihuana je za jake.- Ali zašto se heroin onda zove tako, da li su heroji slabi?  Onaj ko se skine sa heroina može sebe smatrati herojem. Onaj ko se skine sa metadona je superheroj. Želim da se skinem sa metadona ali znam šta time dobijam i šta gubim. Znam da mi je sada loše, ali znam da će mi za par sati biti bolje, a kada ostavim metadon tog poboljšanja nema. Duga mrcvarenja bez ikakvog olakšanja, jedino olakšanje mi je pružao alkohol i to su bila opijanja do besvesti kada sam dolazio krvav od ujeda pasa, tuče, polomljen od padova, pa zar mi to treba? Kada pomislim na skidanje uvek mi se javlja slika kaluđera koji gori mirno u benzinskom plamenu. Skidanje mi liči na spontano sagorevanje, pa ko uspe živi nagaravljen kao odžačar. Kada se setim koliko sam muka imao dok sam došao do ovih 300 kapi, a sada je još gore, ako nisi agresivan treba da prođe par meseci da te podignu za 20 kapi. I ako ne uspem, moraću da ponovo prolazim kroz celu torturu. Najpre dva meseca svakodnevnog ispijanja metadona u centru. Pa ko će da im dolazi svaki dan? Ja sigurno neću, jedva se vučem sada i da nema taxija ne znam kako bih došao po terapiju. Kada bi bar ta šetnja bila lepa. Šetnja je prolazak ispod neprijateljskog Sunca i susret sa neprijateljski raspoloženim ljudima. Kada čujem izjavu -Život je lep- sere mi se. Život je čista matematika. Koliko lepog toliko i ružnog. Jedno bez drugoga ne ide. I koliko mi je bilo lepo pre, toliko će mi biti ružno sada. Sve se plaća. Kako naterati mozak da vidi lepo u ružnome? Možda i to može? Treba biti svestan činjenice da je sve prolazno. Pa šta? Za mene je Sunce večno iako zvezde umiru. A da li je Sunce lepo? Pogledajte u tu zver pa ćete shvatiti da boli. Lepota boli? Teško. Sunce je jedna zver koja preti eksplozijim. I kada bi uspeli da se približimo ako se ne istopimo, šta bi čuli? Ogromne i neshvatljive eksplozije, okeani uzavrelog gasa lete milionima kilometara od žestine nuklearne reakcije, ispušta li takva reakcija nekakav zvuk? Zvuk ravan milonu gromova. To je pre strašno nego lepo. Ali, nekako sam sklon da se divim veličinama neshvatljivim. Onu bednu tehničarku sasvim shvatam i zbog toga je prezirem. Rado bih je bičevao dok ne počne da vrišti i moli za milost. Kako bi to bilo lepo. Zamišljam sebe sa bičem i vidim je vezanu golu, debelu kako cmizdri.Rekao bih joj -Zašto si me krala? Priznaj kurvo!- posle dva udarca priznala bi sve, i što jeste i što nije. I da li bih bio zadovoljan? Ne znam, možda. Ono što znam je da bih morao da je pustim ili ubijem. Kada bih je pustio najverovatnije bi me prijavila policiji i ko zna šta bi se desilo. Voleo bih da je udarim bar jednom pa da sve zaboravi, ali kakva je korist od zaborava, gde je tu zadovoljstvo osvete? Za nju bi bilo najgore da me vidi skinutog. Nekada sam toliko besan da ću se skinuti iz inata. A sada idem po prokletu terapiju.

Definitivno me je odjebala doktorka. Ne želi da mi prepisuje više Metadon. Mislila je da sam glupav i da neću razumeti šta mi priča. Kaže: "Loše vesti. (za nju su odlične.) Ne mogu da vam ispisujem Metadon, jer nemam ovlašćenje, pre neki dan čitam, Metadon prepisuju samo zdravstvene ustanove na sekundarnom i tercijalnom nivou. Tako da ja ne smem da pišem Metadon jer će nas Fond Za Zdravstvo Kazniti. Skoro je jedan dom zdravlja kažnjen sa 350 000 dinara zato što je prepisao jedan lek. Ja mogu da vam ispišem danas samo jednu bočicu u slučaju da vas odbije Metadonski centar, stvarno mi je žao ali moram da vam napišem uput za neuropsihijatriju, pa ako vam i tamo ne daju ja ću vam napisati jednu bocu. Ja znam da sam pre tri godine potpisala ugovor sa vašim neuropsihijatrom, koga sada ne mogu naći, ali mi smo zvali Fond i oni su nam rekli da mog imena nema u njihovoj arhivi. Doktorka XY (možda bih trebao da stavim prava imena.) mi reči, jesi li luda, nemoj mu pisati Metadon..."
I tako odem kod svog neuropsihijatra, kad tamo zaključana vrata, ispred vrata stoji jedna stara žena, poluizbezumljena, pravi udav, priča kako ju je muž napao fizički, kako ima šizofreniju, epilepsiju, kako je operisana, operisala je minjon na grliću materice... Ogadila mi je reč minjon. Dva sata me je davila svojom pričom, pokazivala sliku svoga muža, vadila lančić koji će dati sinu kada umre, na kraju sam osetio smrad njene utrobe kada se približila i tiho saopštila njenu tajnu: "Znate moj sin je ubio dva policajca." . Preznojavao sam se i promatrao tu ženu sa pogledom punog razumevanja, a u sebi sam goreo od želje da doktorku koja me je poslala ovde oteram u tri pičke materine. Slušam tu staru ženu kao da se nalazi u Trenutku Istine, kao da je njen život nešto najbitnije na celome svetu, a u sebi postavljam jedno te isto pitanje: "Kada će doći moja doktorka?". I kada više nisam mogao da izdržim, otišao sam da zapalim cigaretu rizikujući da propustim svoju doktorku ispred zaključanih vrata, baš tada se udostojila da izađe. Bacio sam cigaretu i potrčao za doktorkom. U hodu sam pokušao da objasnim svoj problem a  doktorka je sigurna u sebe mirno odgovarala:"Rešiću ja to, doktorka je sigurno nešto pogrešno razumela. Danas ćete uzeti terapiju kod nas, a sledeće nedelje će biti sve kako treba.". I dolazim po terapiju i za šalterom srećem meni omraženo lice, tehničarka sa kojom sam imao dva sukoba u kojima su morali da intervenišu doktori i obezbeđenje. Prvi sukob je izbio zbog toga što mi je pretila kateterom jer nisam mogao u roku od dva minuta da se ispišam u flašicu. Rekla je podignutog nosa: "Nemam vremena da se natežem sa vama, ako ne možete dobićete kateter..." Tu mi je pukao film, pacijenta pre mene je tetošila više od 5 minuta, puštala mu vodu, smejala se njegovim vicevima, povrh svega, preko reda je upao, a sada kada sam ja na redu ne može da sačeka ni tri minuta. Rekoh joj: "Znate šta, dekoncentrišete me svojom pričom, zbog toga sada čekajte i sledeći put bez priče!". Ona:"Vi ste bezobrazni!". Ja:"Boli me kurac!". Ona:"Ovo testiranje se neće priznati!", besno odlazi i ostavlja me samog u WC-u. Tada sam uspeo da napunim čašu do pola, čudno je to, kako ostanem sam odmah mogu da pišam. Stavio sam čašu sa mokraćom na sto i rekoh:"Nema šanse da se ponovo testiram!". Tada je reagovalo obezbeđenje i reklo da se smirim što sam i uradio. Na kraju je ispalo po njihovom, jer uvek tako ispadne, njihova reč je zakon i ako se ne složim neću dobiti Metadon. Drugi sukob je izbio pre 14 dana. Bio sam zakinut za bočicu. Sve zbog toga što je moja doktorka otišla na godišnji, bio sam prinuđen da terapiju podižem u Metadonskom Centru. Kod njih je običaj da pacijenti dolaze u polukrizi i da jednu bocu popiju ispred tehničara dok ostalih šest nose kući i tako svakih sedam dana. Međutim, ja sam dobijao recepte za 7 dana i u apoteci dizao 7 bočica i niko me nije terao da u apoteci pijem ispred tehničara Metadon. Navikao sam da terapiju popijem čim otvorim oči i onda sačekam jedno sat-dva da bih mogao da se normalno krećem. To jutro popih svoju terapiju(pišem o drugom sukobu) očekujući da mi daju recepte za sledećih 7 dana, međutim, kada su me ugledali rekoše: Nas niko nije obavestio da vi dolazite, ne možemo vam izdati terapiju, sačekajte dežurnog lekara...". Dok sam čekao dežurnog čuo sam tehničare kako pričaju o meni i ulovih rečenicu: "To nije naš posao...". Pomislio sam da govore tako zato što mi je ranije, dugi niz godina, recepte pisao dežurni lekar. I kada sam razmišljao, zbog čega me je doktorka opšte prakse odjebala, zaključio sam da je ova rečenica odigrala veliku ulogu. Naime, kada se doktorka opšte prakse vratila sa bolovanja, požalih se kako su u Metadonskom Centru neljubazni i kako sam čuo da su rekli:"Nije to naš posao.". Tada je planula i povikala: "A čiji je to posao!??" Siguran sam da je pomislila:"E pa nije to ni moj posao", kao što sam siguran da je pomislila svaki put kada kažem doviđenja, "Marš u pičku materinu!", jer kod doktora se ne kaže doviđenja?
    Nikako da završim ovaj drugi sukob. Napokon dolazi dežurni lekar i reče im da mi daju nedeljnu terapiju. Tehničar me pita koliko pijem kapi, kažem 300. Tu se umešala tehničarka: "Sigurno 300? Nemoj da si nas slagao jer si završio karijeru.". Tu sam uvredu mirno progutao. Rekoh: "300.". Stavlja čašu ispred mene da popijem. Ja: "Ali ja sam jutros već popio terapiju.". Mnogi bi ćutke popili ovakav poklon, ali hteo sam da im dokažem da nisam lažov i prevarant. Brzom brzinom tehničarka uzme čašu govoreći: "Tako znači...". Tehničar prozbori: "Znači vi ste namireni?" Ja: "Da.", uzimam sedam boca ništa ne sluteći. Tehničar: "Zbog prvog maja dođite u četvrtak po terapiju.". Ja:"Ok.", pozivam taxi i tada shvatam da  sam zakinut za bocu. Dižem od srede do srede 7 boca a sada dobih od srede do četvrtka 7 boca. U četvrtak neću imati bocu kada otvorim oči. Krenuh nazad da se požalim i na pola puta se predomislih. Rekoh sebi: "Ma rešiću to sledeće nedelje, sada me taxi čeka". I tako i bi, sledeće nedelje odmah na šalteru kažem:"Imam jednu primedbu. Prošle nedelje ste mi dali bocu manje. Trebao sam dobiti recepte, međutim stavili su me ovde da pijem ispred vas, a ja sam to jutro već popio svoju dozu i zbog toga sam dobio bocu manje..." Tehničarka: "I šta sada hoćete?". Ja:"Da mi date bocu što mi dugujete, dajte mi sada terapiju i sedam boca". Tehničarka:"Kod nas niko ne dobija 7 boca (ta tehničarka nije bila prisutna kada sam ostao uskraćen)." Obraćam se tehničaru: "Sećate li se da sam odbio da popijem terapiju? " Tehničar: "Ali ja sam vas pitao da li ste namireni i vi ste mi odgovorili da jeste." Ja:"Jesam, ja sam navikao da popijem terapiju čim se probudim i zato što sam uskraćen za bocu, jutros nisam imao da popijem.". Tehničarka:"Mogli ste doći jutros u 9, mi radimo od 9." Ja: "Ali ja se vraćam posle kod moje doktorke, neću više dolaziti ovde." Tehničar se obraća Tehničarki: "On se vraća u dom.". Tada mi se učinilo da je tehničar na mojoj strani, ali tehničarka je vodila glavnu reč i bila je najglasnija: "Dobićete terapiju za tri dana!". Pa šta to znači, em su me uskratili za bocu em me sada kažnjavaju tako što ću umesto nedeljne terapije dobiti trodnevnu. Trebalo je da stavim dva potpisa i dok sam potpisivao besno sam udario rukom o sto: "Znate šta, neću da se ciganim ovde sa vama oko jedne bočice!" Tehničarka: "Ne udarajte nego se lepo potpišite!!". Tu mi je pukao film, uzeo sam olovku i preko celog papira razvalio potpis uz komentar: "Boli me kurac!". Tehničarka je zalupila prozor šaltera i viknula kroz staklo: "Sada vam neću dati terapiju, idite da se žalite kod dežurnog!" Ja: "Nego šta ću!". Okrenuh se i zamalo da se polomim u besu jer sam promašuo stepenik i naleteo tačno na jednog pacijenta koji me zadrža. Rekoh: "Izvini" i nastavih u pravcu dežurnog. Tehničar izađe i reče mi: "Dežurni nije ovde, morate ići na neuropsihijatriju." Niti znam kako se zove dežurni ni gde tačno da ga tražim ali uputih se žurno prema psihijatriji. Napravio sam možda desetak koraka kada mi tehničar doviknu: " Vratite se, ovde je dežurni.". Vratih se, kod dežurnog red. Čekao sam sat vremena da dođem na red kad izlazi doktorka i kaže: "Hajde da vidimo gde je nesporazum." Nisam ništa govorio, već se uputih za njom. Doktorka uđe kod tehničara i započne nekakav razgovor nevezan za mene. Stajao sam tako nekih 10 minuta sve čekajući da počne razgovor, ali vidim doktorka smatra da ima važnija posla pa zbog toga sedoh da odmorim. Posle par minuta obrati mi se doktorka: "Uđite molim vas da rešimo zajedno ovaj problem ako vas interesuje?". Tada shvatih da mi doktorka nije naklonjena: "Naravno da me interesuje, nego se ne osećam dobro, zato sam seo.". Usledio je dug i mučan razgovor. Sve što sam rekao tehničarima rekao sam i njoj. Pitao sam se da li uopšte razume šta se zapravo desilo i u jednom trenutku joj rekoh:" Ne znam da li razumete, ja sam uštedeo jednu bocu..." Tada se tehničarka glasno nasmijala i rekla: "Da, uštedeo." Sigurno je pomislila: "Bolje reci kupio od nekog narkomana, bavio se nedozvoljenim radnjama...". Ali ja sam tu bocu zaista uštedeo tako što sam prespavao 30 sati u cugu a pre toga nisam ko zna koliko spavao, ali to njih ne interesuje. Narkoman pa da štedi? Gde to ima? E pa ima. Ja sam svojoj majci do sada dao od svoje zarade više od 10 000 eura a mogao sam sve spičkati na dop, jer takvi su narkomani. Tehničarka je rekla kako sam bio drzak i kako nemam prava da uništavam njihovu imovinu. Pitah: "Šta sam to uništio?". Tehničarka: "Pocepali ste papir!" Ja: "To je laž!". Tehničarka:"Molim?". Uhvatila je papir sa dva prsta i teatralno podigla u vazduh. Na papiru se videla velika škrabotina od mog potpisa i taj papir je bio više izgreban nego pocepan. Rekoh: "To je moj potpis", kao da se uvek tako potpisujem. Doktorka:"Znate, vidite i sami pod kojim uslovima tehničari rade, morate imati razumevanja.". A ko ima razumevanja za mene? Ko je ovde bolestan? Stalno se izvinjavam, a kada mene neko ošteti, uvredi, treba da ćutim, jer ako ne budem dobar neću dobiti lek. Prećutao sam to i rekoh: "Rekao sam da neću da se ciganim oko jedne boce ali kada mi je rečenu da ću dobiti samo tri boce, još sam i kažnjen, tada mi je pukao film. Doktorka: "Zašto je dobio samo tri boce?". Tehničarka: "Trenutno je nestašica Metadona, svi koji su došli iz Doma Zdravlja dobijaju manje, tako nam je rečeno." Doktorka:"Nije to kazna, već nestašica.". Ja:"Izvinite, ja to nisam znao." A mogla mi je reči tehničarka šta je po sredi, nego htela je da se još više iznerviram i ponašala se kao da me kažnjava jer tražim svoje, kao da je govorila: "E sada nećeš dobiti ni to što ti sleduje." Ja: "Svih ovih godina, pisani su mi recepti kada je moja doktorka išla na godišnji i da sam znao da ću morati da popijem terapiju ispred tehničara ja to jutro ne bih popio terapiju već bih sačuvao jednu bocu."Doktorka: "Istina je da mi svoje pacijente ne obaveštavamo kako će se deliti terapija, ali mi vam ne možemo dati to što tražite." O moj bože, toliko problema oko jedne boce, kao da su oni ovisni, kao da ide iz njihovog džepa, a da sam tada ćutao mogao sam popiti terapiju koju su mi nudili i da se otkinem jednom posle 10 godina. Šta su radili sa tom čašom u kojoj je bilo 300 kapi? Sigurno je nisu bacili već uvalili sledećem pacijentu. Bolje da sam ćutao, jer ćutanje je zaista zlato. Ko kaže da nije, taj je budala koja ne shvata duboki smisao tih reči. Ne treba pričati naročito kada niste upitani za savet i ako je to što želite reći loše onda to zakopajte duboko u sebe. Nisu mi dali tu bočicu što mi duguju, izgubio sam bitku za bitkom. Treba da budem srećan ako dobijem uopšte sutra terapiju. Sigurno se pitate, zašto ne ostavim Metadon i rešim se bede. Eh, zašto, to je priča teška.

Lažem sebe. Znam da su eksplozije od Metadona. Da li se kajem što sam narkoman 30 godina? Rekao bih, ne. Da li sam nekoga uništio, upropastio, opljačkao ? Ne. Jednom sam ocu ukrao 400 DM i ne kajem se, zaslužio je da mu uzmem sve. Imao je na gomili 2000 DM a uzeo sam 400 i želeo sam da ih vratim ali je primetio pre nego što sam uspeo da vratim novac. Ne kajem se. I sada da stanem pred Boga Oca rekao bih isto. Zašto da se kajem? Što nemam ženu, decu, posao? Pa šta? Zar je to tako bitno da baš ja imam decu? Da nastavim narkomanski gen? Zar nas nema previše na ovoj tužnoj planeti? Zašto tužnoj? Zato što osećam strah. Strah od budućnosti. Strah od smrti. Strah od bolesti. Od bola najgore vrste. Osećam mržnju i zavist drugih. Kada uđeš jednom u krug narkomanije postaješ obeležen. Većina te posmatra sa prezirom i strahom od bolesti. Svi narkomani su isti. Sve ih treba pobiti. Lažu, kradu, rođenu majku bi prodali za dop. E pa jasno da kažem Istinu: Nisu svi narkomani isti. Ali se većina stapa u jednu prljavu i pokvarenu gomilu bez mozga.
   Obično želim da pišem kada me pogodi nepravda. I to se desilo danas. Ustajem u 6 sati i ispijam svoju dozu Metadona jer imam zakazano u 7 kod moje doktorke koja mi ispisuje nedeljno terapiju. Uvek se nacrtam prvi, da bih izbegao raspravu sa drugim pacijentima koji žele preko reda. Zaista ne želim da pravim nikome probleme a naročito ne mojoj doktorki. Do sada sam napravio samo jedan problem, pre tri godine, dolazim po recepte kad mlada nadobudna sestra kaže: Nema nikakvih recepata za vas. Ja: Ali doktorka mi je rekla da će ostaviti, pogledajte ponovo, molim vas. Ona: Rekla sam vam da nema, dođite sutra. Ja: Ne mogu da verujem, kakva neodgovornost, meni od toga život zavisi...Ona: Ma da, nećete umreti! Ja: Nisam ja kriv što ste vi neobrazovani! Besno sam izašao iz ambulante i uputih se u Metadonski centar da tražim terapiju. Pa zar to nije neodgovorno? Treba da upadnem u apstinencijalni sindrom zato što medicinska sestra ne želi da okrene telefon i pita moju doktorku gde su recepti. U Metadonskom centru mi govore da ne mogu ništa da urade jer su svi doktori otišli kući. Nemam snage da se raspravljam sa njima i slomljen odlazim kući očekujući dugu ružnu grčevitu noć bez sna.Tada se podigla prašina i pozvali su me telefonom iz ambulante da dođem po recepte. I umesto da se oni meni izvine zbog stresa i šetnje od doktora do doktora, ja sam se njima duboko izvinjavao. Jedna od sestara mi namršteno reče: Džaba se izvinjavaš, da si meni to rekao...Tu je ućutala i ostavila me da sam završim rečenicu, verovatno u stilu: Da si meni to rekao jebala bi ti sve po spisku. Doktorka mi reče: Svi smo bili malo nervozni jer smo pod velikim pritiskom, a vi ste zakasnili... Ja: Ali došao sam u pola dva. Doktorka: Ne, ja sam bila ovde do tri, bila sam na sastanku kod načelnice...itd. Dobro znam da je bilo 13:30 jer sam pogledao na sat kada sam stigao, a moj sat je tačan. I šta sam trebao da kažem? Ne, to nije istina! Na kraju krajava, doktorka mi reče da mogu doći kad hoću po recepte, da li u 15:00 ili 18:00 nije bitno jer recepti će me čekati. Ali bez obzira, znam kada sam došao i spreman sam da se kladim u život da je bilo 13:30, a ipak sam prećutao i slegnuo ramenima kao da je doktorka u pravu i rekoh: Izvinite, to se više neće ponoviti, zaista ne znam šta mi bi da tako odreagujem. A znam dobro šta mi bi. Videh u očima te sestre prezir, misli: ko te jebe, niko te nije terao da se drogiraš, mrzim narkomane, svi ste vi ista govna, ima hitnijih slučajeva od tebe, zato... dođi sutra. I šta sam trebao reći? Dobro, hvala, doviđenja? I onda da odem kući kidajući se od besa u iščekivanju grčeva, nekotrolisanog trzanja, da se tresem dok me obliva hladan znoj i prolazi jeza a na oči naviru suze dok bolno zevam na svakih 10 minuta. Pa kad krene rafalno kijanje koje se ne da zaustaviti dok ne počnem da povraćam. Sve to treba da trpim jer jedna medicinska sestra misli da sam to zaslužio? Najgore od svega je to što sam u celoj zbrci ja prihvatio svu krivicu i svima se izvinjavao. Nisam smeo da se usprotivim doktorici i kažem: Nije istina, došao sam na vreme, 30 minuta pre isteka vašeg radnog vremena, gde ste vi bili tada ne znam (pre nego što je počelo zakazivanje važio je običaj da doktori odu kući pre isteka radnog vremena, iako su radili do 14:00 nisu hteli nikoga da prime ako dođe posle 12:00) a i ne tiče me se jer je dogovor bio da dođem po recepte u toku dana u bilo koje vreme. Plašio sam se odmazde, da će me oterati jer po zakonu ona sme da kaže ne, ne želim da mu prepisujem drogu. A može i reći da sam nestabilan, bezobrazan, neodgovoran i kome će pre poverovati, narkomanu ili doktorki? Međutim, kazna je ubrzo usledila, više nisam mogao da dođem po recepte kada želim nego sam morao da zakažem pregled i tačno da se nacrtam u određeno vreme i da pritom čekam da se recepti ispišu i uvedu u knjigu narkotika.
   Nisam želeo da pišem o tome šta je bilo, već o tome šta se danas desilo, možda nastavim, kasnije...

Razbudila me je još jedna explozija. I sada ne mogu da spavam. Prokleto sranje. Imam želju da psujem. Odakle ta želja? Iz nemoći, očaja. To sam ja. Kada kažem doviđenja, pomislim: Marš u pičku materinu. I sve mislim, čule su se moje misli, a možda to nisu moje misli. Možda i drugi pomisle istu psovku, a meni samo odzvanja. I onda se borim, sam sa sobom. Pomislim: Ne, neee... ne želim to da mislim. Ali, odzvanja silno: M´rš...

Dok tonem u san, trgne me eksplozija, pa odskočim i u trenu se razbudim, al' brzo se smirim, jer navikao sam već. Ovo je druga eksplozija noćas, hoće to od cigareta i kafe.

   Kada bolje razmislim, rekao bih da je to od kafe, cigarete sam nepravedno optužio. Možda...moždana kap, čeka me.