Daska

 Voleo bih da još pišem o Bogu ali nisam zadovoljan prošlim postom. Jednostavno, Bog ne postoji bar ne onako kako ga crkve prikazuju i to je Istina. Ono što me muči je moj problem sa Metadonom i o tome želim pisati. Da li je u redu oduzimati sportistima medalje zbog dopinga? Nije. Ako sam tada bio najbrži na svetu, oborio svetski rekord to znači da sam bio bolji od drugih i šta koga briga šta sam jeo? Ako sam bio najbolji uz pomoć dopa to znači da je dop dobar jer mi pomaže da budem najbolji. Šta koga briga šta će biti posle sa mnom? I ako upropastim zdravlje zbog toga onda je to razlog više da mi se ne oduzme medalja, jer žrtvovao sam ono najvrednije zbog medalje. I gde je tu sloboda? Krše mi se osnovna ljudska prava da radim sa sobom šta želim. Većina mojih prijatelja je umrla ne zato što je konzumirala dop, već zato što su izmučili svoje telo kupovinom raznog smeća koje se nalazi na crnom tržištu. Ako kupite gram heroina na ulici dobićete paket u kome ima jedva 10% heroina, ostalo je šećer, mišomor i razni lekovi. Umirali su zato što su trpeli krize u nestašici novca, više su oštetili telo neuzimanjem nego uzimanjem, i kada posle nekoliko dana napokon dođu do robe, tako izmučeni sipaju u kašiku sve i nemaju strpljenja da sačekaju kako će oslabljeno telo da reaguje na dop, sjure sve i kraj priče. Tako se umire u 90% slučajeva. Da su imali da kupe robu legalno u apoteci mnogi moji prijatelji bi bili sada živi, a prijatelja nemam više ni jednog. Odlučio sam da se povučem od ljudi. Godinama ne primam nikoga niti idem u posete. Smaraju me prazni razgovori, kada odem negde jedva čekam da se vratim kući, a sve bi bilo drugačije da su mi dali dovoljno Metadona da dobijem volju za kretanjem. Doktori određuju koliko smem da popijem, a dobro znaju kako tolerancija brzo raste. Pa i da pijem 10 bočica na dan, pa šta? To je 1 dcl, ljudi piju po litru žestine i to je kao normalnije? Verujem da će nauka pronaći bezopasnu drogu ako već nije, i opet će je zabraniti jer bez zabrane nema ekstra brzog profita. Što je zakon rigurozniji to je cena na crnom tržištu veća. Čega se ljudi plaše? Da im se deca ne drogiraju? Onaj ko pruži svom detetu ljubav, onaj ko ne tuče svoje dete, nema razloga da strahuje. Svi vi koji imate decu narkomane znajte da ste zakazali u vaspitanju, niste pružili deci dovoljno ljubavi. Možda je jedan roditelj, obično majka, pružio svu ljubav, ali otac je zlostavljao dete, fizički, psihički, seksualno... Te majke su takođe krive što se nisu razvele već odale alkoholu. Razne su ljudske priče, ali osnovni uzrok narkomanije je nedostatak ljubavi.

Krenuh ranije po terapiju, namerno sam upao u gužvu mada je prezirem iz dna duše. Kada je gužva radi više tehničara i tada je manja šansa da me pokrade. I bio sam u pravu. Dvadesetak narkomana čeka u redu, nikoga ne poznajem, znam neke iz viđenja. Samo je jedan čovek stariji od mene u tom redu, ali on ne uzima Metadon za sebe, već za sina ili ćerku. Mrzim te redove zbog guranja, svi se kao negde žure, zbog toga uniformisano lice kontroliše red, nekada bude i po tri radnika obezbeđenja da održe red. Ovoga puta su svi razdragani jer je Metadon stigao, nestašica je prekinuta. Prosto ne verujem da niko ne pokušava da uđe preko reda i taman kada sam ja stigao na red prilazi jedan mladi narkoman i rukuje se sa radnikom obezbeđenja i staje ispred mene. Morao sam da reagujem, progurao sam se i stao na ulazna vrata da bih mogao ući prvi i taj mi manevar uspeva. Dolazim za šalter i vidim dve tehničarke. Meni omražena tehničarka uvek vodi glavnu reč: -Šta ćemo sa vama?-. Kažem: - 300 kapi-. Tehničarka: -Nemamo vas u evidenciji- .  Počeo sam da kolutam očima, zar će me opet šetati, a možda je to dobro, možda me ipak vrate na staro. Kažem: -Meni je doktorka rekla da ne želi više da mi prepisuje Metadon i sada sam ovde.- ; Dala mi je dva papira da potpišem da sam primio 5 boca i jednu popio. Na moju sreću boce je punila druga tehničarka i sada se osećam bolje. Ako bolje razmislim trebalo bi da budem srećan što sam juče ostao uskraćen jer sada osećam Metadon jače. Nekako mi je to razmišljanje falično. Osećam se bolje ali sam pretrpeo mnogo malih šokova i košmarnu noć, da li sam sada jači? Moguće. Dok sam pakovao svoje boce, drugi pacijent je već stao za šalter zajedno sa mnom što nije dozvoljeno. Polako sam zatvarao bočice da ne bih prosuo Metadon, međutim pacijent pored je to sve radio hitro, da pokaže svoju spretnost i izvrne punu bočicu. Prvo sam pomislio da je izvrnuo moju, međutim umešala se tehničarka sa krpom. Razdvojila je moje i njegove boce, brzom brzinom sipala novu dozu i nadoknadila prosuto. Kada se meni prosulo nisu hteli da mi nadoknade, a sada bez reči, pacijent nije ni tražio da mu se dopuni boca. Kako oni pravdaju ovakve stvari? Dali su mi Metadon, a nemaju me u evidenciji. A kada sam tražio da mi daju bocu koju mi duguju, muke Tantalove. Čujem komentar iz reda:-Pre tri godine prosuo sam dve boce i bez problema su mi dali nove boce.- ; Na to će radnik iz obezbeđenja: -Pre tri godine je Bog hodao Zemljom, više ne hoda.- ; Tehničarka je viknula: -Pustite trudnicu da prođe.- ; Pored mene je prošla lepa plavuša sa ogromnim stomakom. Došla je po svoju terapiju. Pitam se kako će biti bebi kada se rodi? Da li je beba isto ovisna? Pročitao sam negde da nema dokaza da Metadon škodi plodu. Iznenađuje me činjenica da su deca narkomana nadprosečno inteligentna, mogao bih reći i da su lepša od proseka.
   Možete reći da ja opravdavam drogu, kao da je to nešto dobro. Ne, pokušavam da sagledam istinu. Želo bih ja da se metadon može kupiti u trafici kao cigarete da ne moram de se zlopatim, ali šta bi se time postiglo? Da li bi se smanjio kriminal? Verujem da bi. Sigurno da bi se pojavile nove vrste zloupotrebe, ali toga će uvek biti. Treba li čovečanstvu supstanca koja će da otkloni bol i izazove zadovoljstvo? Odgovor je da, treba. Zato i postoji smrt kao rešenje.  Ako trpite nepodnošljiv bol, smrt je lek. Pitanje je veliko, ima li života posle smrti? Ako promatramo svet, vidimo da se ljudi i dalje rađaju. Da li uzimamo drugi oblik posle smrti ili putujemo u večni život, ne znam. Ali znam da će Sunce jednoga dana progutati planetu Zemlju i uništiti sav život na njoj. I gde će onda ići sve te duše? Čak i ako uspemo da pobegnemo Suncu jednoga trenutka će ceo kosmos biti rastrgan. Šta će biti posle? Da li vreme postoji bez materije? Odgovori na ta pitanja postoje, ali ih mi ne znamo. Mogu reći:-Bog postoji.- i imam 50% šanse da budem u pravu, ali ja to ne znam. Ne postoji dokaz da Bog postoji i zbog toga što razmišljam svojom glavom reći ću:-Ne, Bog ne postoji.-; Sve religije su bajke. Religija je dobra stvar da održi društvo u miru, ali se zasniva na bajkama. Recimo da želim da rešim svoj problem tako što ću likvidirati problem. Likvidacija je kažnjiva.Imam dve mogućnosti, ako želim da prođem nekažnjeno. Da likvidaciju obavim sam u tajnosti ili da mi pomognu ljudi kojima verujem da će ćutati. Pošto sam mator nemam dovoljno snage da sve uradim sam ali imam novca. Da li je novac dovoljan da bi neko ćutao? Ne verujem. Treba mi nešto čvršće, treba mi ljubav ili strah. Religija pruža i ljubav i strah. Bog sve voli, ali njegova je kazna strašna. Pakao, večne muke. Ako nemaš novca, obećaj ljudima večni život u Raju. Religija je odlična za manipulaciju masama. Idemo u rat u božije ime, a zapravo idemo u rat u ko zna čije ime i za koje ciljeve. To zna samo onaj na vrhu, dok ostali veruju u Boga. Kako savršeno obećanje, večni život u Raju, za to vredi poginuti. I što je više ljudi uključeno oko tog obećanja vera je jača, jer ako jedan Nikola Tesla veruje u Boga ko sam ja da ne verujem? A kazna za ne veru je velika i strašna, večni oganj, pa ti vidi.

 Pratio sam nepoznate ljude. Mlade, lepe, obučene u crno. Bili su pijani, hodali su noću kroz park, ljuljali se od pijanstva. Išao sam za njima, kao zombi i sam pijan. Kolona se zaustavila. Neko je rekao: -Vreme je za osvetu.- Pogledao sam napred i prepoznao svoga prijatelja Đuru. Stojali smo na stepenicama nekakvog solitera, masa mladih zombija, a Đura je vodio glavnu reč: -Sada ću te udariti nogom iz zaleta u grudi kao što si ti mene nekada udario, sećaš se?- Setih se tog udarca koji se u stvarnosti nikada nije zbio. Zaleteo se ka meni ali me na kraju nije udario. Pre nego što sam zaspao imao sam veliku seriju moždanih eksplozija. Shvatio sam da udar kreće iz grudi, negde u predelu srca i završava se u mozgu.Nisam osećao strah od smrti, ne živi mi se, imam osećaj da me u životu održava samo bes. Bes prema lekarima. Kakav to moral ima osoba u belom mantilu koja krade lek pacijentima. Izgubiću san ako mislim o njima. A san je bio pun krvi i užasa. Počela je nekakva žurka. Lom i staklo na sve strane. Sve slike se gube pred jednom užasnom: Moj stari prijatelj Albert drži razbijenu flašu u ruci i zamahuje prema meni. Uspeva svakim zamahom da me duboko zareže dok u agoniji pokušavam da mu uteknem. Uspevam nekako da pobegnem ali se uskoro ponovo nalazim u istoj prostoriji sa njime. Ovog puta pokazuje ruku u kojoj je držao flašu. Nema više flaše ali nema ni njegove šake. Pokazuje mi sa osmehom krvavu ruku bez šake. Šaka je odrezana pravilno, kao da je nego odfikario brzo mačem, ali u drugoj ruci drži staklo razbijenog prozora i opet me reže. Svi oko mene su krvavi i unakaženi. I sam se pretvorih u zombija koji proganja ljude. Našao sam se na nekakvoj terasi i promatrao kroz prozor silovanje. Na krevetu je ležala mrtva devojka, plava i ukočena. Mišićavi tip sa bradicom je držao klešta i njima zavrtao mrtvoj devojci bradavice. Još dva snagatora su bila u istoj prostoriji i snimala kamerama mučenje. Onako krvav, odlučih da se suprostavim bandi, osećao sam čudnu moć. Zakucao sam na prozor i momak sa kamerom se okrenu preteći ka meni: -Šta oćeš, koj kurac?- Skinuo sam srebrni lančić sa ruke i počeo ga udarati njime. Krv je liptila na sve strane. Koža mi je visila u trakama. Svi banditi su bili mrtvi. Pogledao sam oko sebe i video gomilu letećih zombija koji su mi pomagali da sredim gadove. Sećam se da sam razjapio čeljust tako da sam mogao videti svoje zube, rekoh: -Ala smo ih sredili. - Jedan zombi mi odgovori: -Pogledaj sebe, izgledaš kao da si izašo iz groba na Kosovu-. Koža mi je bila razderana, a krv je liptila na sve strane. Počeo sam da gubim snagu i padoh sa terase. Tu sam se probudio. Osećao sam trnce po celoj koži od nedostatka Metadona. Ovo nije ceo san, već samo ono čega se jasno sećam.