Daska

  Nikada neću zaboraviti te oči, taj prvi susret, kako mi je srce snažno lupalo, posle tog pogleda ništa više nije bilo isto. Život je dobio smisao, lepotu, sreću...ali ja sam sve to prepustio, nekom drugom jer nisam imao hrabrosti da se suočim sa srećom. Ne znam kako to drugčije da nazovem, sem begstvo od sreće. Neki to nazivaju ljubav na prvi pogled i nije prvi put da sam se susretao sa takvim pogledom, i retko kad sam mogao dugo da izdržim takav pogled, ali tada sam u sekundi rešio da ne skrećem pogled, da ga izdržim do kraja i to su bili najlepši trenutci u mom životu. Gledao sam to prelepo biće i pitao se čime sam zaslužio tu silnu sreću i verovao da i ona oseća isto blaženstvo kao i ja. Imala je beli mantil, plavu kosu i nebesko plave oči kao iz sna. Savršeno zgodna, da savršenstvo postoji. Prišao sam joj i upitao je sa srcem u guši, za mog doktora. Teško sam disao, ali sam uspevao da se kontrolišem. Pitala me je za ime i prezime, a potom rekla da sačekam, pokazala mi je prstom gde da čekam, na nekoliko metara od nje nalazila se ordinacija, mesto gde sam trebao da čekam. Posmatrao sam sa tog mesta, tu lepotu i lovio njen pogled. Svaki put kada bi izašla na hodnik pogledala bi me ravno u oči, dugo me je gledala, i nije propustila priliku da me pogleda kada bi izašla na hodnik, njen pogled je bio obavezan. Nikakav smešak nije postojao, ni sa moje niti sa njene strane, samo uporan pogled. I dan danas osetim pomešano tugu i blaženstvo u grudima, kada se setim njenih očiju. Taj pogled mi je bio uteha, lek za svaku bol koju sam doživeo. Njena lepota me je lečila, mada može neko reći da je zaljubljenost bolest, osećao sam da njena lepota može svakoga da izleči. Ona mi je bila dokaz da Bog poostoji, takvo savršenstvo je božansko delo. Zatim se pojavio jedan ljigavi bednik, za normalnog posmatrača možda je on fin i lep dečko, ali ja više nisam bio normalan.

 Tražio je doktora, a zatim je zatražio njen broj telefona. Pitah se, odakle mu hrabrost da pita nešto tako, vidi je prvi put i tras. Mrzeo sam ga jer ja nisam takav, uvek sa ukočim pred lepotom, a njena lepota je bila nadprirodna. Nije htela da mu da broj, pitala ga je: -Šta će vam moj broj telefona? -; Počeo je da se krevelji i napravio nekakav smešak rekavši: -Treba mi u slučaju da mi zatreba neka informacija... - ; Uvijao se kao zmija pokušavajući da izmami njen osmeh, ali ona se nije ni jednom osmehnula i dala mu je jasno na znanje da njen telefon neće dobiti. Gledao sam tog jadnika kako pokušava da zadrži osmeh, i uživao sam zato što je ispušio, ali sam mu se potajno divio na hrabrosti. Ostao je da balavi i dok sam prolazio pored njih, ona me je dugo gledala kao da je ne interesuje šta onaj papak priča. Taj pogled sem svoje lepote imao je duboku inteligenciju, jesnostavno, bila je devojka o kojoj sam sanjao. Vratio sam se kući i nisam mogao da ispustim iz svesti njenu pojavu, a nisam ni želeo, toliko mi je ulepšala život svojim pogledima da nisam želeo da je zaboravim. Prepustio sam se maštanju, šta bi bilo kad bi bilo... U celoj igri bio sam crni kralj, ona je bila bela kraljica. Bio sam bolest ona je bila lek. Bitanga i princeza, ide li to? Teško. Ono što sam znao je činjenica da sam pored nje bio srećan, osećao sam se živim, srce mi je lupalo snažno, ali ni jednim gestom nisam odavao svoje osećaje. Posmatrao sam je bez izraza na licu, upitno, oseća li isto što i ja? mislio sam da nije moralno da joj priđem, šta će reći ljudi, zabavljaš se sa narkomanom, ona je bila sa druge strane zamišljene crte (Istina je da sam tražio razloge ne prilaska, jer sam imao strah, strah od odbijanja, strah od razbijanja lepog sna...), crte koja razdvaja dobro i zlo i ako joj priđem, ili ću je povući na svoju stranu ili će ona mene na njenu. Nisam mogao tada da vidim sebe kao izlečenog, iako sam znao da bih zbog nje sve ostavio sa lakoćom, mislio sam da ću je upropastiti i da je, ako je zaista iskreno volim, najbolje za nju, da se držim dalje od nje. Govorio sam sebi, proći će me, poznat mi je taj osećaj opijenosti, uvek prođe jer lepota je prolazna i prošlo bi me, ali sudbina je umešala svoje prste, sledeće nedelje videh je u centru, počela je da radi na izdavanju metadona. Pogledi su nam se ponovi sreli i sada su bili još duži. Više nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj, postala je moja opsesija, svaki minut bila je tu u mojim mislima, kao najlepše i najnežnije biće na svetu. Ono što sam nekada mrzeo, odlazak u metadonski centar, sada mi postade radost. Pitao sam sebe, da li se zavaravam, zašto me gleda, u prostoriji punoj ljudi uvek bi gledala u mene, pa zar to nije dovoljan znak da treba da joj priđem, jesam li muško? Imao sam puno devojaka i navikao sam da devojke prilaze meni, ali ovde nisam mogao to da očekujem, prošlo je šest meseci, a ja i dalje nisam sakupio hrabrost za prvi korak. Govorio sam sebi: -Ne budi lud, boli te kurac šta će reći drugi ljudi, probaj bar jednom da je pozoveš, da izađe sa tobom samo na pola sata, čisto da proveriš da li će te taj moćni osećaj držati svo vreme, jer kada mi je bila blizu osećao sam neverovatno uzbuđenje, snažne emocije koje do tada nisam poznavao i mislio sam da će doći do varničenja ako je dodirnem. Ma koliko mi je bilo prijatno dok sam razmišljao o njoj, provlačio se osećaj bola u mojoj duši zbog toga što joj ne prilazim i isteram stvari na čistinu. Govorio sam sebi: -Budi muško, reci joj šta osećaš, ovako mučiš i sebe i nju. Nekako mi je bila slatka misao da ona pati za mnom kao što sam ja patio za njom, ali da li je to ljubav? Ako je volim ne treba da dozvolim da pati zbog mene, te patnje su mi bile slatke samo zbog misli da i  ona pati jer da sam verovao da ona ne oseća isto prema meni, taj osećaj bi se pretvorio u neutešnu bol. Glavna misao koja mi se nametala je pesma Desanke Maksimović:-Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka da volim i zelim oka tvoja dva. Jer sreca je lepa samo dok se ceka, dok od sebe samo nagovestaj da. Ne, nemoj mi prici! - ; Moguće je da je ova pesma, ma koliko lepa, unesrećila mnoge parove. Nije me toliko mučila mogućnost njenog ne pristanka, da sednemo negde bar na 30 minuta, već me je mučila neizvesnost, šta ču uraditi ako pristane, hoću li sve pokvariti nekakvom glupom pričom, najradije bih je uzeo za ruku i ćutao gledajući u njenu lepotu, osećao bih blaženstvo kojem reči nisu potrebne. I gde posle da je odvedem? Kod svojih roditelja? Nema šanse. Jednostavno nisam bio spreman, ali nisam ništa činio da budem spreman iako sam osećao da bih zbog nje mogao sve da uradim, pa čak i svoje organe da dam samo da bude kraj mene. Ali vreme leti i žena više pati, jer njena lepota prolazi i shvata da ne može da me čeka 3 godine da napokon skupim hrabrost, mada osećam da bih je voleo istim intezitetom i posle tri godine, postoji stara mudrost: -Ko pre devojci njemu jabuka- ; Ta mudrost mi je zvučala neiskreno, kakve to ima veze sa ljubavlju? Kakve veze ima činjenica da je neko došao pre devojci, ako ta devojka voli mene? Postavljao sam pitanja, šta je najbolje za nju, za mene, za nas, za društvo, šta je moralno, da li je zaslužujem i našao sam polovične odgovore. Koji je najbolji trenutak da joj priđem? Kada smo sami? A zašto da krijem svoju ljubav? Možda ona ne želi da se zna da voli narkomana, jer ona ipak ima beli mantil. Pa šta, šta me briga šta će reći drugi ljudi, ali ona nije u toj grupi, ona je moja ljubav, moja druga polovina, ali ako me zaista voli onda će je biti baš briga za druge, možda sam se plašio da me odbije pred drugima, ali sve jedno, ako me odbije srušiće mi se ionako i ovako ceo svet, ipak sam zaključio da je najbolje za nas da joj priđem kada nema radoznalih očiju. Kada bi se našli sami, a to je jedino za vreme testiranja, na svaka dva meseca, trebalo bi da joj kažem kako želim da je bolje upoznam, ali takva prilika se ukazala samo jednom. Našli smo se u zatvorenom prostoru, držala je čašu punu moje mokraće, stavljala je plastični test u čašu a u meni je glas pun očaja ponavljao: -pitaj je sada!!!- ; Ličnost mi se rascepila, drugi glas je ironično govorio: -kakva romantika. -; Preplavili su me osećaji blaženstva zbog njene blizine, prepustio sam se tom osećaju i više mi ništa nije bilo bitno. Iz tog transa su me probudile njene reči: -Da li ste uzimali nešto? -; Pa ona mi persira, kako da joj se približim, znam da svima persira ali me je to persiranje snažno pogodilo u srce. Ćutao sam, tužno sam se osmehnuo, hteo sam je upitati: -šta ti misliš? -; Zatim sam iz očaja hteo reći: -Da uzimao sam.-; Ali sam na kraju rekao istinu: -Ne.-; To je sve što sam uspeo da izgovorim. Glas mi je bio dubok, toliko da sam se iznenadio, pored nje sam se osećao kao muško ali nisam mogao ništa drugo da izustim sem tog -ne. Posle par nedelja desilo se nešto što je zauvek izmenilo naš odnos. Došao sam po terapiju i kada sam hteo da odem kući zaustavila me je: -Sačekajte trenutak.-; Pogledao sam je upitno i video da gleda u neke osobe. Pogledah i ja u njih, bila je tamo jedna devojka i mladić, svi si tada pogledali u mene, nekako ispitivački a zatim mi je poverljivo rekla: -Kod nas je došla televizija, žele da postave pitanja o tome kako su naši pacijenti zadovoljni sa radom centra i ako bi ste želeli da dođete sutra, neće se snimati vaše lice, glas će biti izmenjen...- ; Zaista sam želeo da dođem sutra, ali ne radi intervjua već radi nje, ali sam se pitao, imam li šta pametno reći i kada nisam znao koju odluku da donesem na brzinu, pogledao bih u dedin sat, koji sam nosio na levoj ruci i ako bi sekundara bila na 30 rekao bih -ne i kao da je sudbina htela da mi kaže jasno u tom trenutku sekundara je pokazivala ravno 30. Kao za kurac, držao sam se tog glupog principa kao pijan plota i verovao sam da ništa nije slučajno, da postoji neka viša sila koja deluje kroz sat mog pokojnog dede. Ona je pomislila da gledam na sat zbog vremena i rekla: -Ne morate rano da ustajete, dođite popodne...-; Da je tada bilo 5 sekundi levo ili desno možda bih i pristao, ali sam teškoga srca izgovorio: -Ne bih, zaista, nemojte se ljutiti ali ne bih. ; Pokušala je ponovo: -Ali zašto, niko vas neće prepoznati? -; Kako da joj kažem da neću doći zato što mi sekundara pokazuje 30? -; Rekoh joj tužno uz osmeh: -Zaista ne bih, probajte da nađete nekog drugog...; Ne sećam se više šta je rekla, odustala je, kao što je odustala i od dugih pogleda. Pogledala bi me po neki put, ali više to nije bilo to. I sam sam prestao da tražim njen pogled iako sam silno želeo da ga ulovim, pravio sam se da gledam u drugom pravcu, ali sva moja pažnja bi bila usmerena ka njoj. I dalje sam ponavljao njeno ime u samoći, njene oči bile su sveprisutne. Jedno jutro, kada sam progutao terapiju osetih da je u boci čist sok. Presekoh se, nije bilo vremena za razmišljanje, odmah sam nazvao centar (Eh, da sam bar, tako odlučno reagovao kada sam upoznao njene oči ), nadao sam se njenom glasu i tada nisam ni slutio šta me očekuje, rekoh ženskoj osobi koja je podigla slušalicu: -Ja sam taj i taj, i malo pre sam popio čist sok, nema ni M od Metadona. - ;  Rekoše mi da sačekam, javio se dežurni doktor i ponovih isto: -Popio sam čist sok...-; Doktor: -To je nemoguće, takve greške se nama ne dešavaju. -; Rekoh besno: -E pa sada se desilo! -; Doktor mi reče da dođem na razgovor. Dojurio sam brzom brzinom i očekivao sam mučan razgovor, pogledom sam tražio svoju ljubav ali nje nije bilo, i na moje veliko iznenađenje, dali su mi novu bocu, bez rasprave, uz izvinjenje. Rekoh: -Očekivao sam da ću imati velikih problema-; Tehničarka mi reče: -Izvinite još jednom.-; Otišao sam sa velikim znakom pitanja, znam koliko su teški kada treba dati Metadon, a sada mi se još izvinjavaju, međutim ubrzo mi se razjasnilo. To je bio njen poslednji pozdrav, meni, dobila je otkaz, moja LJUBAV, moj anđeo, krala je metadon i što je najgore, krala je za svog dečka narkomana. Ostao sam u šoku. I sada sam ubeđen da je to onaj ljigavac sa početka moje priče, bio sam svedok njihovom poznanstvu. Da li je to namerno uradila samo da bi me povredila, zar baš taj bednik? Mnogo njih joj se udvaralo pred mojim očima i svakoga je odjebala, brzo bez trunke flerta, ali nikako ne mogu da se otmem utisku da je baš njega izabrala. Nikada je više nisam video.

    Ne želim da pišem više o politici, jer nisam u tim krugovima, mogu samo da nagađam ko krade, muti i laže, a ne želim da nagađam. Šta su prave vrednosti? Čovek sam. Polno biće. Zašto sam muško? Da li sam sam izabrao pol? Ne sećam se te radnje, mada mogu da kažem da mi u san dolaze neki fragmenti prošlih života, ali to je ipak samo san. Ne obraćamo puno pažnje na snove, mada neko i to radi. Tesla je tvrdio da će jednoga dana biti moguće snimiti san i da će to biti jedno od najvećih ljudskih otkrića. Ono što me trenutno interesuje je život na javi, život pun bola i radosti. Tesla je pričao o privlačenju polova, tu snagu je želeo da ukroti i ostvario je velika dela na polju nauke. Kada se govori o polovima misli se na broj dva, mada je Tesla bio opčinjen brojem tri. U svetu čestica postoje tri vrste naelektrisanja, pozitivno, negativno i neutralno. Zapravo, neutralno i nije vrsta naelektrisanja. Ono što je suprotnog pola u svetu materije je možda antimaterija, koju je nemoguće naći u našem bližem okruženju. Naučnici uspevaju da stvore male količine antimaterije i nisam siguran da li se materija i antimaterija privlače, ali ono što znam je da pri njihovom susretu dolazi do burne reakcije. Ono što me zanima je reakcija između suprotnih polova na ljudskom nivou. Šta se dešava između dva bića koja se prirodno snažno privlače. To snažno privlačenje sam retko osetio, ali ono što mogu da tvrdim je da je taj osećaj toliko moćan da ga nikakav heroin ne može zameniti.